PEAT metodu je kreirao Živorad Mihajlović Slavinski, naš proslavljeni psiholog. Vi ste imali priliku da slušate njegova predavanja – da li vas je i na koji način on inspirisao?
Lakoća i jasnoća kojom on izlaže svoje postavke, bazirajući ih na činjenicama, koje vam ne vređaju inteligenciju, već pomislite – zašto se ovoga nisam setio, kad je toliko logično i prosto, vas ponesu. Suočite se sa sistemom koji je toliko jasan, da ga razumete, kao da ste ga proučavali ceo život.
Danas živimo u svetu gde je stres svakodnevna pojava, u porodici, na poslu i ostalim svakodnevnim aktivnostima. U kojim aspektima života PEAT ima svoju primenu? Kome je naročito namenjen?
Bukvalno svima. Ja ne poznajem osobu, koja nema strah od nečega ili nekoga, potisnuto traumatično iskustvo, koje se aktivira u situaciji kad to najmanje očekuje, ili živi u stanju stresa, povređena je ili ima komplekse. Sa aspekta porodičnog života, PEAT pomaže u razrešavanju konflikata, osećaja krivice, odgovornosti za tuđa očekivanja. Današnji čovek je izolovano biće i PEAT pomaže i u toj sferi, kao alat za izgradnju samopouzdanja i oslobađanje od socijalne anksioznosti, što nije ništa drugo, već u osnovi strah od osude okoline. Jasno je da vas ljudi, do čijeg vam je mišljenja stalo, zapravo poseduju. Tu su i drugi strahovi, koje PEAT metoda, na svoj specifičan način, uspešno rešava. Sem toga, ovo je izvanredna metoda ličnog razvoja, čiji je cilj živeti svoje originalno “ja”.
Kako se vi borite sa stresom? U kojim aktivnostima najviše uživate, onako za svoju dušu?
Biće vam čudno, kad kažem da ima jako malo stresa u mom životu. Stres izazivaju stvari, ljudi i situacije za koje se nezdravo vežete. Mislim da sam, nakon dosta PEAT seansi sama sa sobom, u dobroj meri osvestila svoje originalno “ja”. Originalna ja je naučila da otpušta stvari i događaje iz prošlosti, da postoji u trenutku i da ga bude svesna, da ne konstruiše potencijalne drame u budućnosti. Imam mnogo kućnih ljubimaca sa kojima provodim vreme i svi su nevoljnici spašeni sa ulice, dakle mnogo priča sa srećnim krajem oko mene. Pišem, volim da stvaram rukama, slikam, obrađujem drvo, sedim u travi ispod svog oraha toliko dugo dok okolne bubice ne pomisle da sam deo bašte i ne počnu da hodaju po meni.
PEAT terapija dakle nije klasična psihoterapija. Kako izgleda seansa tokom koje se primenjuje PEAT metoda?
Dve su osnovne različitosti u odnosu na neke druge metode. Prva je što je za razliku od nekih metoda, tokom kojih provodite mnogo vremena u podstaknutom monologu, detaljišući svoj problem i okolnosti pod kojima je nastao i razvio se, PEAT asocijativna metoda. Ovo konkretno znači da procesor, u ovom slučaju ja, ne mora znati problem zbog kojeg je klijent došao. Ja čak volim da ga ne znam. Klijenta uvodim u njegov unutrašnji svet i vodim ga kroz lavirint emocija, misli, slika, čak i fizičkih senzacija, zadržavajući se na svakoj od njih kratko. Moji klijenti to opisuju kao emotivni roller coaster. Dakle, počinjemo sa bilo kojim problemom ili neželjenim stanjem, prolazeći kroz lanac nesvesnih sadržaja, čisteći ih od emocionalnih naboja. Tako idemo sve dublje i dublje u nesvesnost, prema suštini problema. Druga ključna razlika je u tome što ne postoji savetodavni momenat. Kao posmatraču sa strane, često mi uzrok ili razrešenje bude jasno veoma rano tokom seanse, ali ću svog klijenta dovesti do njega tako da ga oseti i doživi sam. Tek tada ima pun efekat. Imala sam klijentkinju koja je živela u strahu od nesreća i nezgoda. Bilo čija nezgoda joj se činila kao neizbažna najava njene vlastite nezgode. Nakon samo jedne seanse rekla mi je – džaba mi je njih deset objasnilo da to nema veze sa mnom, džaba sam ja razumela da su oni u pravu, jer tek kad sam sama “doživela” to kao istinu, rešila sam se toga.
Pošto se psihoterapija PEAT metodom razlikuje od onoga na šta smo navikli, da li to znači da su rezultati iste brži i evidentniji?
Tvorcu metode, Slavinskom, savremenici su zamerali, da je PEAT kreirao koristeći “inženjerski um”, orijentisan ka brzom i efikasnom rešavanju problema. To teško da je validna kritika. Kritikovali su ga što u metod nije uveo komponentu saosećanja. Ja bih uvek pre birala metod, koji je fokusiran na rezultat i rešavanje, a ukoliko je osobi potrebno da čuje “jadan ti, baš mi te žao”, sigurna sam da ima dovoljno znatiželjnog komšiluka, koji će oberučke dočekati nečiju tužnu priču.
Po pitanju psihoterapija, čini se da ljudi i dalje poprilično oklevaju. Kada je pravo vreme za psihoterapiju, kako da znamo da nam je ona potrebna i da bi nam prijala?
Psihoterapija je zapravo mentalna higijena. Kao što operemo kosu, ali ona neće zauvek biti oprana, tako i svakodnevica, očekivanja, zahtevi, pritisci, grubosti, stotine suptilnih trauma koje doživljavamo svakodnevno, ukoliko ih se ne rešavamo redovno, ukorenjuju se i postaju psihološki programi, koji upravljaju nama, našim mislima, vrednostima, odlukama i ponašanjima. Vidite kako je grubost postala normativ, kako je bahatost postala poželjna. A svi smo, u suštini, veoma krhki.
Da li vi imate utisak da ljudi izbegavaju odlazak kod psihologa, uglavnom zbog straha od toga šta će drugi reći? Ili je “trend” otvorenog pričanja o mentalnom zdravlju doprineo tome da ljudi promene stav o psihoterapijama?
Kod nas su ljudi vaspitani tako da se stide, ako se osećaju loše. Folklorno je ponuđeno olakšanje od stida u vidu mučeništva. Tako da, ako je nekome loše i stidi se toga, lakše mu je utoliko što zna da je mučenik. To je suludo, naravno, ali je tako. Kod nas ćete čuti “ona je divna žena, tako se namučila u životu”. Mi smo jedini narod koji ima i rakiju “mučenicu”. Dakle, pred nama su dva velika zadatka – da iskorenimo osećaj posramljenosti kod onih koji trpe, i da osvestimo besmislenost mučeništva, kao stanja kojim se žrtve psihičkog ili fizičkog zlostavljanja, ili naprosto okolnosti, teše.
Koji je najvažniji savet koji ste dobili, ali i dali o mentalnoj higijeni?
Sve što želite je – sa druge strane straha.
Fotografije: Privatna arhiva
Jovan Žihlavski
