Kraj novembra, tačnije njegov 29. dan, doneo nam je informaciju da je u 83. godini preminuo Umberto Panini, čovek koji je 1961. godine sa svoja dva brata, gotovo sasvim slučajno, pokrenuo nešto što je donosilo i još uvek donosi sreću deci širom sveta. Ne samo deci, jer zbog ovoga mnogi ponovo podetinje, računajući i autora ovog teksta.
Godinu pre zvaničnog osnivanja firme, Umbertova braća Benito (Benito) i Đuzepe (Giuseppe), radeći kao distributeri novina u rodnoj Modeni, pronašli su i otkupili kolekciju sličica koje se odrekla jedna kompanija iz Milana zbog nemogućnosti da ih proda. Prodavali su ih po dve u kesicama kakve pamtimo i danas, a cena im je bila 10 lira. Prodali su tri miliona kesica! Ako bi negde moglo da se kaže “ostalo je istorija”, to je slučaj za kompaniju “Panini”.
Neki od produkata “Paninija”
Rasli su iz dana u dan, da bi uskoro, i to prvi, počeli da izdaju i albume sa samolepljivim sličicama, a onaj za Svetsko prvenstvo u Meksiku 1970. godine je prvi zvaničan za najveću smotru fudbala. Upravo te godine počela je proizvodnja i prodaja na više jezika, što je omogućilo rast tržišta van Italije, a i po prvi put su se pojavile samolepljive sličice. Ideje i partnerstva su se nizali, pa su vremenom otkupili i prava za NBA, NHL, NFL, kao i licencu za Olimpijske i Paraolimpijske igre u Londonu 2012, a nisu izostali albumi sa temama iz crtanih filmova, životinjskog sveta i kinematografije. Kompanija je 1992. prodata poznatoj firmi “Marvel”, a baš zbog toga je muzej sličica koji se nalazi u Veroni doniran gradu od strane porodice Panini. Danas je to kompanija koja, pored sličica i kartica, izdaje i knjige, stripove i magazine.
Veliku čast je doživeo legendarni Alesandro Del Pjero, koji je lično od Paninija dobio kolaž sa sličicama i karticama samoga sebe
Pred svako veliko svetsko ili evropsko takmičenje počinje prava manija za skupljanjem, menjanjem, prodajom i otkupom sličica, čak i popularnim “tapkanjem”. Svako želi da baš njegov album bude popunjen pre početka prvenstva, pa da može mirno da se zavali u fotelju i gleda utakmice. Naravno, i da se pohvali svojim poduhvatom, a verujte, popuniti album i jeste svojevrstan mali poduhvat. Kod nas je “menjaža” popularna kod fontane pored beogradskog hotela “Moskva”, a tada se mogu videti ljudi “od tri do 103 godine”, ni damama nije strana ova, može se reći, opsesija.
Svima poznato obeležje kompanije
Jednom prilikom je Umberto rekao: “Sve što sam postigao, postigao sam zabavljajući se. Nikada se nisam umorio.” Izgleda da se ipak umorio čovek čije je prezime asocijacija na nešto što dovodi hormon sreće da radi trostruko jače, nešto što predstavlja mir i bezbrižnost. Mislim da je to nešto – detinjstvo. Ne bih se složio sa jednim kolegom koji je napisao da nam je sa Umbertom umro deo detinjstva, naprotiv, samo smo se još jednom podsetili istog, do nekog sledećeg prvenstva i albuma.
Addio, Umberto.
Grazie!
Izvori fotografija: paninionline.com, gazzettadimodena.galocalo.it, ilrestodelcarlino.it
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
