Zahvaljujući vremenu u kom živimo, vremenu koje je odlučilo da bude zapamćeno po pomeranju granica u raznolikim domenima, ovom periodu koje će kroz koju deceniju našim potomcima biti opisano kao turbulentno, teško i nezahvalno cvetanje i uništavanje, dobili smo primerke umetnika čija je imena samo dovoljno izgovoriti i već osetiti produhovljenost određene vrste.
I dok svetske zvezde sijaju na prekookeanskoj sceni, proždirući konkurenciju svojim neprikosnovenim talentom, u Srbiji se, takođe, rađaju i rastu naše zvezde za koje se nadamo da, kada se jednom vinu do neba poznatih, nikada sa istog neće sići. Jedna od zvezdica kojom možemo da se ponosimo je Aleksandra Savović, koja godinama unazad posmatra svet kroz svoj objektiv i nada se da će je neki naredni škljoc povesti put priznanja i uspeha.
WANNABE MAGAZINE: Ko god da se udubljuje u tvoje fotografije, može da uvidi prelaz, doduše ne toliko primetan ali evidentan, između fotografija koje su nastale pre nekoliko godina i novijih. Koliko se dugo već baviš fotografijom i kada si prvi put shvatila da želiš da joj se posvetiš?
ALEKSANDRA SAVOVIĆ: Moram priznati da ni sama nisam sigurna koliko se dugo “bavim” fotografijom i kada sam odlučila da ću joj se posvetiti, ali ima tome par godina. Od malih nogu sam težila ka nekoj vrsti umetnosti i preko plesa, pevanja, crtanja, stigla sam do, hvala Bogu, fotografije.
Mada svako teži ka unikatnosti umetničkog izraza, neminovno je da se na nekoga prethodno ugledao. Ko su bili tvoji uzori?
Čudno je, ali ja nikada nisam imala uzore. Uzori su mi svi koji umeju da kroz fotografiju prikažu jaku emociju i ne bih mogla da izdvojim nijednog fotografa i umetnika uopšte. Možda sam sve to zavolela gledanjem onih starih divnih slika naših roditelja, te slike su pune neke emocije i energije i lepote i nežnosti. Eto, ako moram da navedem neke uzore, neka bude da su mi roditelji uzor i hvala im na tome.
Neko će reći “lepote su svuda oko nas” kada bude opisivao izvor svoje inspiracije. Zanima nas, u čemu je ti nalaziš?
Lepotu nalazim u malim stvarima i u ljudima. Volim neobične stvari, police sa puno detalja i knjiga, cvetne stvari, prirodu, osmeh nekog neznanca, i u svakoj stvari ima neke lepote, ne može me niko ubediti u suprotno.
Pretpostavljamo da, kao mlada i perspektivna umetnica, imaš planove za dalji razvitak karijere u fotografiji. Koji su ti ciljevi?
Pa, biću sasvim iskrena i reći da, među ostalima, cilj mi je i da se obogatim i postanem slavna, da obiđem svet, da fotografišem sve što postoji i da pokažem ljudima koliko toga čuvam u sebi. Takođe, da moje radove (možda) primeti neki dobar fotograf i da me pogura da uspem u tome što volim. Ali, videćemo, ima dana.
Ekonomska situacija u našoj zemlji je često nešto što svi prećutkujemo svesni da, više nego ikada, klasne razlike uzimaju maha. Dok se jedni bore za koru hleba, drugi voze besne automobile. Koliko je ekonomski faktor bitan za uspeh u ovoj umetnosti?
Uh, jako je bitan! Za svaku vrstu umetnosti je jako bitan jer, nažalost, umetnost nije samo stvar talenta. Naravno, bez talenta nema ni priče o bilo kakvom umetničkom ostvarenju, ali bez dobre opreme ne možeš biti dobar, a ta oprema prečesto veoma mnogo košta i ne može svako da je priušti. Žao mi je što ne postoji kod nas neko ko će mladim nadama izaći u susret i pomoći im u stvaranju lepše budućnosti i sebi i drugima. Znam da bi meni jedan Mecena dobro došao! Često su umetnici neka zadnja rupa na svirali, a to je zato što ljudi više ne znaju da uživaju u lepim stvarima, jer je današnja besparica uzela maha i ljudima više ništa lepo nije bitno. Bitno je kako preživeti, a kada pogledate, i to je umetnost za sebe.
Primećujemo da ti fotografije variraju od onih koje prikazuju najdelikatnija osećanja, do onih koje su gotovo drske i prkosne u svojoj jednostavnosti. Kada bi opisivala svoje fotografije, kako bi ih okarakterisala? Pratiš li striktno određeni šablon ili dozvoljavaš sebi slobodu stvaranja?
Nemam šablone, fotografišem šta mi se dopadne i onako kako se osećam u trenutku. Sebi dajem potpunu slobodu stvaranja i najviše volim da se igram svetlima i efektima prilikom obrade slika. A to kako bih okarakterisala ne umem da kažem pa prepuštam drugima da o tome govore.
Gde počinje fotografija, a gde se završavaš ti?
Fotografija počinje u mojoj glavi pre spavanja, nastaje čim otovorim oči, isprati svoje hiljade škljocanja, obrtanja i okretanja… a ja, pa, ja se završavam u svakoj svojoj fotografiji. A onda, vidim se tamo negde u belom svetu u nekoj svojoj poznatoj firmi sa punim zidovima mojih radova i sa dragim ljudima oko sebe, jer bez njih ne bi bilo ni mene, a ni svega ovoga.
Kako je ishod umetnosti nestabilniji od ma koje valute, pomalo sujeverni, Aleksandri nećemo reći da znamo da će uspeti, čisto da ne ureknemo. Poželećemo joj da je srećne okolnosti isprate u svim situacijama u kojima nisu dosad, da ne izgubi entuzijazam i nikako ne prestane da stvara, jer bi bez nje svet fotografije bio nepotpuno mesto.
Aleksandrine fotografije možete pogledati ovde.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.