Puna utisaka vraćam se sa intervjua i odmah sedam da napišem ono što osećam, jer osećanja najbolje govore kakav je dojam sagovornik ostavio na vas.
Ovog puta to je bila Anđela Bratić, najpoznatija flautistkinja iz Niša. Prvobitno je planirano da naš razgovor bude klasičan pitanje-odgovor intervju, a onda se pretvorio u priču o umetnosti i ličnom doprinosu. Njena briljantna karijera govori o njenom radu i požrtvovanju, a takođe i godine sviranja flaute. Četiri godine provela je u Nemačkoj gde se usavršavala kao koncertni solista.
Voli da putuje, a to je pogodnost više, jer su njeni nastupi u inostranstvu česti.
Brojni aplauzi, pohvale i čestitke deo su njene svakodnevice, a sad vas molim za veliki aplauz, jer Anđela ima dosta toga poučnog da podeli sa nama!
WANNABE MAGAZINE: Kako ste počeli da svirate i kako ste se opredelili baš za flautu?
ANĐELA: Počela sam da sviram flautu zato što su me roditelji upisali u muzičku školu, a moja mama je završila nižu muzičku za flautu i tako je jedna flauta bila kod kuće, tu je stajala dugo i eto tako spontano. I, meni je baš bilo interesantno da sviram flautu zato što su svi tada svirali klavir i violinu, pa mi je to bilo nekako najpopularnije.
A sad kroz godine rada sve više shvatam da, kao što je violina kraljica gudačkih instrumenata, tako je flauta kraljica duvačkih!
Na kraju, mislim da sam izabrala pravi instrument i mislim da je divna stvar što se bavim poslom koji volim. Ni u jednom trenutku se nisam pokajala što sam izabrala flautu!
Koliko je talenat odgovoran za uspeh koji ste postigli, a koliko rad?
Svakako je talenat presudan da bi čovek mogao da se bavi ovim poslom, ali rad je sve, sve ostalo!
Potrebno je mnogo rada i mnogo odricanja… da ne zvučim patetično, objasniću koliko je to “mnogo”. Kao i u svakoj nauci, svakom poslu, čovek mora da se edukuje dok je živ i da napreduje, da ide u korak sa vremenom. Kod nas je svakodnevni rad neophodan za jedan solistički prosperitet.
Da bi neko mogao da se zove solistom mora kontinuirano da radi, da radi na sebi pre svega, da uvek čita novu literaturu, pronalazi, uči, dopunjuje svoj repertoar i to traje čitav život.
Hoću da uporedim život muzičara sa životom sportista. Oni uvek moraju mnogo da rade, da budu u treningu, a to isto važi i za nas, s tim što se ne vidi kada mi treniramo i vežbamo.
Ali, na kraju, na utakmici, tj. na koncertu mora se videti rezultat.
Po zvanju ste koncertni solista, a ja bih se ipak usudila da vas pitam: solo nastupi ili sa orkestrom?
Završila sam magistarske studije u Nemačkoj i to je nešto najviše što postoji kada je u pitanju muzičko obrazovanje u Nemačkoj. Veoma sam ponosna što sam uspela da se školujem tako visoko i da dođem do te diplome, jer to uopšte nije lako, prvo upisati taj smer, a zatim i završiti.
Solo nastupi su u svakom slučaju sa klavirom ili sa orkestrom, a svakako dajem prioritet svom solističkom nastupu u odnosu na kamerni ili da budem član orkestra. To mi takođe prija, ali najviše volim kada nastupam kao solista sa orkestrom ili solista sa klavirom i na tome najviše i radim.
Sa svakim umetnikom sa kojim sam sarađivala naučila sam nešto novo i to mi daje šansu da nađem neke nove granice, da razmišljam na neki drugačiji način.
Npr. prošle godine sam svirala u Seulu sa koreanskom pijanistkinjom i imale smo samo sat vremena za probu pred koncert. Ona je tako dobro svirala i meni je bilo veliko zadovoljstvo da sarađujem sa njom. Sela je za klavir i počele smo da sviramo i od početka do kraja, bez ikakavih problema odsvirale ceo program, a da se pritom nikad u životu nismo videle, niti poznajemo jedna drugu.
Čarobna flauta je nešto što vas prati u stopu. Odakle ljubav prema ovom instrumentu?
Delom sam odgovorila na ovo pitanje, još samo da dodam da, dok sam studila u Nemačkoj, dobila sam na služenje zlatnu flautu na poklon, koja je fantastična. Kod nas flautista veoma je važno da bude dobar instrument. Ja imam sjajnu flautu japansku, veoma je dobra, ručni rad i uživam svirajući na njoj, ali bih svakako veoma volela da imam jednu zlatnu. To nije sad stvar samo prestiža, već zvuk zavisi od metala.
Volela bih da jednog dana priuštim sebi jednu dobru, takvu flautu.
Dobitnik ste više republičkih i međunarodnih nagrada. Među najznačajnijima je dvostruko prvo mesto na Internacionalnom festivalu u Fivicanu (Italija). Ipak, šta je sa Vaše tačke gledišta Vaš najveći uspeh?
Ovo je odlično pitanje i ako bih sad morala da pričam o počecima, to bi bio osvrt na teška vremena, inflacije i ostale nepogode u našoj zemlji kada mi je falilo malo više tih nastupa i takmičenja. Sada iz tog razloga mnogo forsiram svoje studente za koje vidim da žele i mogu da se takmiče, da to i učine. Falilo mi je u karijeri i malo više podrške od strane profesora, ali opet to nekako pravdam tim teškim vremenima.
Sada kada sam se razvila i razvijam kao umetnik mnogo sam putovala i svirala u inostranstvu.
Skoro sam ustanovila da od ukupnog broja nastupa, čak polovina je u inostranstvu. Volim što sviram u inostranstvu i to mi mnogo prija. Mogu da izdvojim, recimo, koncert koji sam svirala prošle godine u Vašingtonu sa pijanistkinjom iz Njujorka koja je našeg porekla i utisak je fantastičan i zaista predivno iskustvo. Uživala sam prvo muzicirajući tamo na velikoj sceni i na taj način otvorila su se velika vrata u mojoj karijeri.
Kakav je put od polaznika do umetnika?
Bila sam na kursevima kod raznih profesora i u inostranstvu i to mi je mnogo značilo da se usavršavam kao umetnik. Put je, priznajem, veoma težak i potrebno je mnogo odricanja i požrtvovanja.
Čija dela najviše volite da svirate?
Mnogo volim da sviram Baha, jer se u njegovoj muzici uvek može čuti opis života. Mnogo volim Bahove sonate, međutim, žao mi što neki veliki kompozitori nisu toliko pisali za flautu, npr. Čajkovski i nažalost Šopen, koji se takođe posvetio samo klavirskoj muzici, ali postoje mnoge kompozicije koje su obrade i koje možemo da sviramo.
Svakako, Bah i Mocart su neprikosnoveni za flautu. Virtuozne kompozicije su veoma interesantne i popularne za publiku.
Kako se borite sa tremom?
Nekako nemam problem sa tim, jer od malena nastupam. Počela sam sa 15 godina i tada mi je to prijalo, jer sam znala da hoću ovim da se bavim. Volim da budem dobro koncentrisana na nastup i da imam vremena i prostora za sebe kada vežbam.
Doza odgovornosti naravno da postoji pre odlaska na scenu, a kada stupim na scenu to nestaje.
Ko su Vam omiljeni kompozitori i kako uklapate svoje muzičke ukuse prilikom pravljenja repertoara?
To je interesantno, jer nekako zavisi od toga gde i sa kim sviram. U zavisnosti od toga kakva bi publika mogla da bude, ja pravim repertoar. Ukoliko je veliki događaj na kom će prisustvovati mahom obrazovana publika, volim da sviram velike sonate, npr. Baha ili slično, ali vodim računa da to budu i neke popularne melodije i poznatije kompozicije kako bi i laici uživali, jer ne volim da vidim kako gledaju na sat da vide koliko će još koncert da traje.
Klasična muzika je nažalost kod nas, široj publici, velika nepoznanica, pa se čak i u medijima naziva “ozbiljnom muzikom”. Koliko je teško profesionalno se baviti klasičnom muzikom u takvom okruženju?
Nažalost ljudi retko slušaju klasičnu muziku, dok ja mnogo volim program RTS Digital i njihov program, jer proširuju svest o tome. Veoma je teško baviti se klasičnom muzikom, u Srbiji pogotovo.
Trebalo bi, mislim, da uradimo nešto konkretno po tom pitanju, da deca od malena imaju svest o klasičnoj muzici i da posećuju koncerte. Na taj način će se duhovno razvijati, ne moraju čak da se bave muzikom… neko će se odlučiti za književnost, neko za sport.
Da ne svirate flautu, svirali biste…
Interesantno… ranije sam razmišljala da bi možda bilo lepo da sam svirala klavir, a danas sam sigurna da to ne bi bilo lepo. Pošto mnogo volim da pevam, eventualno da ne sviram flautu, bila bih operska pevačica, jer volim da dominiram na sceni.
Pogotovo što je boja flaute najsličnija boji ljudskog glasa. Možda i tu ima neke konekcije.
Koliko su takmičenja važna kad je karijera jednog muzičara u pitanju?
Takmičenja su važna naročito kada je neko veliko takmičenje u pitanju. Onda se osoba sprema 2, 3 godine i ukoliko dođe do finala i pobedi na tom takmičenju, za njega više nema problema, jer ga primete menadžeri i velike agencijske kuće koje grade karijeru i organizuju turneje.
To je, nažalost retkost u Srbiji i zaista nije lako, jer je potrebno mnogo odricanja.
Karijera mi je veoma važna, a za sada mnogo sviram po Evropi, Americi, Koreji, Vijetnamu, sad putujem u Sofiju i to je jedno divno iskustvo.
Pošto smo mi modni magazin, pitanje za kraj bilo bi koji stil preferirate privatno?
Volim da sam kežual obučena i mnogo volim da nosim štikle. Veoma vodim računa o haljinama za koncerte, volim da budu najbolje, glamurozne, duge, ekstravagantne i skupe. Baš sam sad kupila jednu dobru haljinu i jedva čekam da je nosim na sledećem koncertu. Kad izgledam dobro, onda se osećam dobro i na kraju, sviram dobro!
