Anđelka Stević je mlada glumica koja je diplomirala 2007. godine na Akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu. Predstavlja veliki potencijal i osveženje na srpskoj glumačkoj sceni, a najveći projekti tek joj predstoje. Ipak, ono što će plasirati Anđelku u etar jeste serija “Žene sa Dedinja”, za koju ste, pretpostavljam, svi čuli i željno je iščekujete. Pored Irene Mičijević, Lene Bogdanović, Maje Noveljić i Dragana Mićanovića, Anđelka tumači ulogu otkačene i jedinstvene Čarne, koja će osvojiti srca gledalaca. Mi smo popili kafu sa simpatičnom i prijatnom glumicom, koja je popričala sa nama o seriji, životu i očekivanjima, a sigurni smo da ćete je i vi zavoleti.
WANNABE MAGAZINE: Ćao Anđelka, kako si, šta radiš ovih dana?
ANĐELKA STEVIĆ: Evo, dobro sam, ovih dana nemam toliko posla, pa sam više posvećena svom dragom, provodu i odmaranju, to jest umaranju. Što se posla tiče, trenutno punim baterije za nešto novo.
Možeš li nam reći šta se dešava sa serijom “Žene sa Dedinja“?
Da, predugo već čekamo na tu seriju. Mi smo krajem 2009. godine završili snimanje prve sezone i osam epizoda po holandskoj seriji “Hojske žene“, i ne znam šta se dešava trenutno. Ja se nadam da će se to, šta god da postoji kao problem, uspešno privesti kraju, pa da konačno možete videti ono u čemu smo mi toliko uživali dok smo snimali, a verujem da će se atmosfera uspešno preneti na male ekrane.
U seriji glumiš jednu od četiri glavne uloge. Kakav je tvoj lik?
Ja glumim devojku po imenu Čarna. Da ne bude da se hvalim, a opet da ne budem lažno skromna, sasvim sam zadovoljna kako sam se snašla u ulozi, jer mi je to prvi veliki posao i stvarno mi nije bilo svejedno. Prvog dana snimanja nisam znala šta treba da radim, niti gde je kamera, ali vremenom se sve rešilo. Čarna je fenomenalan lik, mislim da će je narod baš voleti, jer je prava Srpkinja, i u mentalitetu i naravi. Ona je stvarno jedno predivno biće i maksimalno je pozitivna. Ukratko, ona dolazi iz provincije, odnosno iz Šumadije, i veoma je inteligentna, ali nije završila škole i ne zna, na primer, kako treba da se ponaša za stolom, što je i ne zanima preterano. Ona svuda ide srcem i dušom – u ljubav i u sve što radi. Plahovita je, brzo plane, ali je brzo i prođe. Voli da učini drugima, ali i da kaže šta nije u redu. Čarna ima izgled tipičan za žene fudbalera i pevača, kao i fenomenalan stajling, što će vašim čitaocima biti posebno zanimljivo. Inače, toliko sam je oživela i u sebi da mislim da će ona stvarno pozitivno delovati na ljude.
Po kratkim delovima koje smo mogli videti rekli bismo da je serija prilično savremena, te da može stati rame uz rame sa svetskim serijama. Koliko je to tačno?
Serija je savremena u svakom smislu: i kada je u pitanju dramaturgija, i savremene teme, način snimanja, montiranja, režija itd. Pogotovo o Srbiji kada pričamo, onda je to stvarno svetski. Baš nedostaje takva serija da malo osveži TV ekrane, i mislim da će nam jedna takva kvalitetna, savremena, lagana a ujedno i teška dramatična i komična priča, odlično leći.
Možeš li nam otkriti bar delić radnje?
Njih četiri su sasvim obične žene, kao i sve druge, samo je caka što žive na Dedinju. Kroz seriju ćete videti da i one imaju probleme: i sa novcem, i sa decom, muževima, dakle – sve isto kao i kod svakog drugog čoveka. Njihovi problemi nisu ništa manji zato što žive na Dedinju. Inače, njih tri su već prijateljice i komšinice odavno, jedna je uspešan advokat, druga je kontroverzna slikarka, dok je treća domaćica koja je posvećena porodici. Onda u priču ulazi Čarna, koja se doseljava sa mužem na Dedinje u predivnu kuću. Čarnin suprug je popularni pevač Martin koji je pobedio na Beoviziji i tako stekao popularnost. Naravno, kada se dosele u novi kraj, ona biva momenatalno zapažena i tu, zapravo, priča počinje.
Priča se da je serija mešavina “Seksa i grada“ i “Očajnih domaćica“. Ima li istine u tome?
Nema nikakve istine, moguće je da im je tamo u Holandiji u nekom idejnom momentu neka od serija poslužila kao model. Ali mislim da generalno svuda imamo verziju od četiri žene, a to ne znači da se bilo ko kopira.
Kako je došlo do toga da te odaberu za ulogu Čarne?
To je veoma zanimljiva priča. Naime, saznala sam za kasting i bila sam veoma srećna što se nešto dešava, jer je to jedini način da dođeš do uloge. Ali bila sam pozvana na kasting za epizodnu ulogu prodavačice u butiku, a kasnije sam videla da je to bukvalno 30 sekundi po epizodi. Prošla sam prvi krug, a zatim sam sa genijalnim rediteljem Rašom Andrićem, koji je bio pomoćnik režije, prolazila kroz ulogu prodavačice. On mi je mnogo pomogao i dao priliku da radim na više načina. Međutim, dopala sam im se, tako da je treći krug bio susret sa rediteljem, jer želi da igram jednu od glavnih uloga. To je za mene bilo toliko nestvarno. Ja se inače zovem “Kraljica užih izbora“ – bilo za reklamu, bilo za seriju, nevažno je (smeh), i eto, ovaj put Kraljica je ušla u uži izbor i tu se priča završava. Reditelj Dušan Lazarević bio je poučen iskustvima iz Londona, gde radi, pošto je tamo kasting 60% posla i oni na to veoma obraćaju pažnju. Razmišljaju i marketinški šta je dobro, i gledaju da pruže priliku neafirmisanim glumcima. Tako sam ja upravo u tom trećem krugu bila najbolja, a on je očigledno prepoznao energiju Čarne u meni. Moram samo pomenuti da je trebalo da Čarnu i njenog supruga igraju Ana Sofrenović i Dragan Mićanović. Ana je iz ličnih razloga odustala, te sam ja zauzela njeno mesto.
Šta misliš, kako će publika odreagovati na seriju? Kakve su prognoze?
Čitala sam komentare, ima ih svakakvih, a uglavnom su odlični. Ja mislim da će ljudi zaista voleti da je gledaju i mislim da ćemo privući noviju publiku u odnosu na ostale domaće serije. Mislim prvenstveno na mlađu populaciju.
Kako si odlučila da baš gluma bude tvoj životni poziv?
Još kao mala volela sam da nastupam. Ima tu nečega… ono što ljude sputava na sceni, na primer stid, mene pokreće, i tu je verovatno bila razlika između mene i ostale dece i kada sam bila mala. Bavila sam se amaterski glumom u Požarevcu, a ozbiljnije je krenulo u srednjoj školi, kada sam se prijavila za kviz na Trećem kanalu – “3k Dur“ – gde je bila generalna proba za glumce amatere. Prijavila sam se bez znanja mame i tate, nisam ni mnogo razmišljala, samo sam uradila to. Pobedila sam, i to mi je jako puno značilo jer su članovi žirija kroz epizode bili Nebojša Glogovac, Dragan Bjelogrlić, Nataša Ninković, dakle, ljudi koji su fenomenalni glumci i koji su zahvaljujući svom talentu izgradili velika imena. E, a onda se desilo to mi je Nebojša Glogovac prišao i upitao me na kojoj sam godini Akademije. U tom trenutku nije bilo veće osobe od mene. To mi je definitivno bila potvrda koja mi je dala vetar u leđa da nastavim da se bavim glumom i profesionalno.
Šta misliš o holivudskim filmovima poslednjih godina, koliko su kvalitetni?
Jako su kvalitetni, jer oni to rade svetski. Ako govorimo o umetničkom dojmu filma, Holivud se i ne trudi da pravi umetnost, niti im je cilj da scenario bude takav. Prosto, rade ono što su naumili i u tome se snalaze vrhunski. Kod njih nemate grešku u izboru ko treba da igra Robina Huda, treba da ga igra isključivo Rasel Krou (Russell Crowe). Kod njih je to toliko tačno i precizno, što možete videti po epizodnim ulogama, gde su njihovi epizodisti genijalni. Kod nas to nije slučaj, ne znam iz kog razloga. Volim holivudski film, ali takođe i evropski i ruski.
Sanjaš li Holivud jednog dana?
Nemam ambiciju prema bilo kom stranom tržištu, jer bih volela da prvo na svom govornom području nešto uradim. Mnogo bi mi više značilo da u mom radu mogu da uživaju moji roditelji i prijatelji i da budu ponosni na mene… E sad, naravno da se ne bih bunila da uspem u Holivudu (smeh).
Sa kojim poznatim glumcem bi volela da sarađuješ?
Ne znam, nemam posebnu želju. Naravno da bih volela sa milion njih da igram. Kapiram da je super iskustvo igrati i sa Silvesterom Staloneom (Silvester Stalone), jer verovatno ima svoju neku čar. Obožavam Šona Pena (Sean Penn), a takođe bih volela da imam priliku da zaigram sa Entonijem Hopkinsom (Anthony Hopkins) i Džekom Nikolsonom (Jack Nickolson).
Imaš li omiljeni film?
To zavisi od raposloženja. Ima filmova koje volim da uhvatim na TV-u ili ih gledam na DVD-u, ma koliko oni bili ili ne bili umetnički. Evo, sad sam gledala filmove “Crni labud“ (“Black Swan”), “Kraljev govor” (“King’s Speech”), gledala sam i “Wild target“, fenomenalnu komediju. Ali obožavam da gledam i domaće filmove, kao na primer “Kad porastem biću kengur”, “Lepa sela lepo gore”, “Žikinu dinastiju” i ostale. Uživam u našim filmovima i mentalitetu.
Za koju bi ulogu volela da je tvoja?
Volela bih da igram Katicu u “Radovanu Trećem”. Podsetnik mali: ćerka koja je kamiondžija, mala, bije se sa svima, svi je se plaše, muškarača, u suštini. Jako bih volela da igram takve uloge. Međutim to je problem, kod nas fizički izgled dosta ograničava.
Da li se družiš sa svojim kolegama?
Naravno, družim se, i imala sam sreću da na snimanju “Žena sa Dedinja“ upoznam fenomenalne ljude. Posrećilo mi se da radim sa ljudima koji su me prihvatili, postavili se prema meni kao prema sebi ravnoj i pomogli mi. I ako mi verujete, ovo je van svakih klišea, ali nas četiri se družimo maltene svakodnevno, i ako se ne vidimo, mi se čujemo, dopisujemo, skajpujemo. Zaista nas je snimanje zbližilo i održali smo se. Za njih mogu da kažem da su mi sveži, ali veliki prijatelji.
Ima li sujete među glumcima?
Naravno, kao i u svakom poslu, ali ja sam stvarno primer da to uopšte ne mora da bude tako i da je to predrasuda. Morate vi da budete otvoreni i samim tim su ljudi prema vama otvoreni, barem ja tako mislim. Samo pozitivna energija.
Da li smatraš da je lepota odlučujuća za uspeh u glumačkom poslu?
Skoro sam pročitala da je predsednik Kanskog festivala rekao: “Film je nastao zbog lepog lica žene”, tako da sigurno tu ima nešto. Nisu za džabe sve svetske glumice, pa i naše, lepe. Ali, sa druge strane, treba da postoje i ružne i debele, i visoke i vitke glumice, pa tako i do prelepih. To nije preduslov da bi neko bio odličan glumac, više mislim da je kao X faktor potreban karakter koji neko poseduje.
Kako bi ocenila srpsku kinematografiju poslednjih godina?
Mislim da je moral dosta opao na svim nivoima. Ne dešavaju nam se neke prelepe stvari i previše je egzistencijalnih pitanja posredi, a preživljavanje od danas do sutra odražava se na sve. Ali ne mislim da je u pitanju nedostatak kvaliteta, više mislim da se sve vrti oko novca. Kapiram da neki mladi reditelj, koji je uspeo da nabavi budžet – kakav god – i snimi film samo zbog sebe, neće moći da progura film u bioskope, jer ne idu ljudi u bioskope ni na premijere svetskih filmova, a kamoli domaćih. Druga stvar: ljudi su željni razonode, a naš narod – valjda od tolike patnje i svakodnevnog lošeg vajba – biva odbijen tematikom filmova, i zato se uvek uzima isti krug jakih glumačkih imena. Ali vidite, imate film “Kad porastem biću kengur”, koji se isto bavi svakodnevnim problemima, ali na drugi i zanimljiv način, i upakovan je u foliju urnebesne komedije sa merom i ukusom.
Posle ogromnog uspeha filma “Montevideo, Bog te video“, šta misliš, šta je ono što je privuklo publiku u tolikom broju?
Pozabavili su se temama koje dugo nismo imali na platnu, pogotovo domaćem, a to su patriotizam, bratstvo, ljubav, ona čista i neokaljana, drugarstvo… Mislim da su te teme tako divno sprovedene scenaristički i rediteljski, a mladi glumci su odradili fenomenalan posao. Čestitam celom timu.
Kada je gluma u pitanju, gde se bolje osećaš: u pozorištu ili pred kamerama?
Pred kamerama, definitivno. Mom glumačkom senzibilitetu kamera kao medij mnogo više prija. Mnogo sam opuštenija, spontanija, i uživam u svakom danu snimanja, koliko god da je naporno. Što se pozorišta tiče, još uvek nisam imala prilike da radim sa nekim velikim rediteljskim imenima, ko zna, možda bih i promenila mišljenje, ali svakako bih volela da savladam taj neki momenat u sebi, koji me možda malo koči zbog neiskustva i nesigurnosti. Ali znate šta, kažu da i najveći glumci imaju taj momenat u karijeri.
Da li ćeš pri izboru budućih uloga gledati da pobegneš od Čarne?
Ne znam koliko je to u Srbiji moguće, ja bih najradije skratila kosu i ofarbala je u crveno i igrala neku urbanu pankerku koja jedva preživljava. S druge strane, volela bih igram ženu sa sela, što je potpuno suprotno od Čarne. Međutim, pitanje je koliko imate prilike za to. Nažalost, u situaciji smo da ne odbijamo ništa i da se radujemo i reklami, a kamoli nekoj ulozi, kakva god da je.
Da li su glumice i nezaobilazne modne ikone?
Da, u svetu svakako. Međutim, kada su naše glumice u pitanju, mislim da se traži da budu malo apa-drapa, jer ako si našminkan, a ne daj Bože da imaš plavu kosu, odmah te stavljaju u jednu fioku. Ako ja dođem sa plavom kosom i sređena, to ovde znači da nisam umetnik. I mislim da se zato naše glumice opredeljuju za taj boemski stil, a ako bi se mišljenja i stereotipi promenili, mislim da bi i one našle načina da više uživaju u modi.
Kakav je tvoj stav prema modi, pratiš li trendove?
Volim modu, iako ne mogu da kažem da pratim nešto preterano. Nisam upućena u rad svetskih dizajnera, ali bez obzira na to, volim da vidim lepo obučenu ženu, još više ako obraća pažnju na detalje. Meni lično bitni su asesoari, kao i jarke boje. Takođe, u svom stilu volim dezen cveća i neki detalj u kosi. Osećam se najkomotnije u suknjama i haljinama i nikako da zavolim farmerke.
Da li odelo čini čoveka?
Utiče jako, ali ne mora ništa da znači. Meni je u modnom smislu najbitnija urednost, svedenost, sve ono što je klasično i minimalistički. Ako žena nema čistu kosu – džaba joj sve, pa i lepo odelo. Kako kaže Sara Kej (Sarah Kay): “Odelo ne čini čoveka, ali haljina ulepšava devojčice“.
Kakav je Čarnin stil i koliko se obraćala pažnja na modu i trendove u seriji “Žene sa Dedinja“?
Moram da pomenem kostimografe Ivanu Rabrenović i Kristinu Bekvalac, koje su po duhu i karakteru fenomenalne osobe. Jako bih volela da ponovo radim sa njima. Naravno da imaju upleten modni momenat, koji je neophodan i kada su u pitanju kuće, preko automobila, pa do garderobe. Ivana i Kristina su tome pristupile na pravi način, prema karakterima likova, i mislim da im je moj kostim najviše legao, jer su i u prethodnim poslovima imale priliku da rade sa sličnim tipom žena. Čarna jeste rob mode, kosa joj je uvek sređena, nosi štikle i trenerku itd… Jako vodi računa o svemu tome i prati trendove, dosta slepo, ali ipak sa primesom njenog ličnog stila. Zanimljivo je da tu ima i malo mog stila, od kratkih suknjica do šortsića.
Koliko Srpkinje imaju stila i da li ga novac određuje?
Neophodan je, ali nije presudan. Sve je stvar mašte i toga koliko umete nešto da nosite. Iskrena da budem, bila sam na putovanju po Evropi sa dečkom i ne mogu da kažem da naše devojke ne vode računa o trendovima. Definitivno vode računa o izgledu – i kada odlaze na posao, i preko dana u gradu, a o noćnom životu da ne pričam. Dobra cipela se vidi i mnogo košta, ali to je ipak bitnije muškarcima nego ženama, jer njihova košulja mora da bude kvalitetna i dobra, a naša ne pod obavezno.
Da li si hedonista ili radoholik?
Volim da kombinujem, ali mi lenčarenje i hedonizam ne prijaju ako znam da nisam bila korisna ni po jednom osnovu prethodnih dana.
Čime voliš da počastiš sebe nakon napornog dana?
Ako se prisetim snimanja koji su trajala četiri meseca, svaki dan po 12 sati dnevno, kada bih ušla u štos, imala bih elana i za frizera, i za manikir, i pedikir, što me posebno opušta. Iako zvuči kao fraza, opušta me i shopping, u kome veoma uživam. Ne moram čak ni da kupim ništa, dovoljno je samo da šetam.
Ljubav i posao?
Svemu se predajem maksimalno i tako je kada su u pitanju i posao i ljubav. Smatram da, ako dvoje pričaju istim jezikom, nema tog problema koji ne može da se reši. Pritom, naravno, zračim bolje i na poslu kada sam ispunjena, zadovoljna i srećna. Ne bih se žalila da mi na poslu bude kao i u ljubavi, bila bih najsrećnija na svetu (smeh).
Dakle, može se imati sve?
Može, može, sigurno.
Kakvi su ti planovi u predstojećem periodu, gde te možemo gledati?
Imam par stvari u planu, ali ne bih smela da pričam o tome. Mogu da pozovem ljude da dođu, ali od sledeće sezone pošto je ova već gotova, da uživaju u predstavi “Akvarijum“ u Ustanovi kulture “Vuk Karadžić”, a nadam se i nekim novim premijerama. Što se televizije tiče, nadam se da ćete imati priliku da od sledeće sezone konačno uživate u “Ženama sa Dedinja“. Takođe smo snimili jednu pilot-epizodu divnog pisca Nebojše Romčevića, zove se “Mešano meso”, koja je fenomenalna komedija, skup skečeva koji će vas zasmejati, a izgledi su da će se nastavljati, ali pošto ne smem da previše otkrivam – strpite se.
I za kraj, šta bi poručila čitaocima Wannabe Magazina?
Čuvajte drage ljude oko sebe, jer gde god da idete i šta god da radite – uvek se vratite kući dečku, devojci, roditeljima, prijateljima, i to treba negovati. Takođe, budite uporni i uvek verujte u ono što radite.
fotografije: Sara Popović
Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”
Sara Popović je student Akademije Umetnosti, fotograf. Uživa najviše u Coca Coli i elektronskoj muzici. Voli kontraste i extreme, mračna mesta i drečave boje.
