Andrej Nihil Radojković je talentovani beogradski fotograf koji svoju kreativnost svakodnevno neguje kroz objektiv prikazujući nam neke od najviših vidova fotografskog stvaralaštva. Po završetku srednje škole živeo je na relaciji Beograd – Amsterdam gde je sarađivao sa firmom Anox Soft kao tester sistema. Nakon završenog kompjuterskog inženjeringa u Beogradu odlazi u Njujork na usavršavanje iz oblasti fotografije gde u sklopu New York Institute of Photography završava kurs fotografije. Po povratku u Beograd završava i školu fotografije FOTON, a od decembra 2010. godine zajedno sa Markom Tanaskovićem i Borkom Savićem osniva foto studio REDakcija. Fotografijom se aktivno bavi tri godine, dok ljubav prema ronjenju predstavlja za njega jedan od najvećih vidova hedonizma. Za Wannabe Magazine govori o svojim počecima, iskustvima i planovima vezanim na polju fotografije.
WANNABE MAGAZINE: Kada se i kako rodila tvoja ljubav prema fotografiji?
ANDREJ NIHIL: Ljubav prema fotografiji javila mi se onog trenutka kad sam prvi put shvatio da je sve oko mene vrlo prolazno, i da ako ne zabeležim nečim, taj trenutak će proći ili bi vrlo lako mogao biti zaboravljen. U početku sam se služio olovkom i papirom, gde sam voleo da crtam koješta da bi nastavio sa raznoraznim amaterskim fotoaparatima, dok nisam počeo da stičem neko više znanje i konačno prešao u digitalnu sveru dSLR fotoaparata. Takođe, onog momenta kad sam počeo da primećujem nevidljivo, ta simpatija je počela da prerasta u pravu ljubav, da ne kažem švalerku.
Fotografija nam daje doživljaj sveta kroz oko umetnika. Šta je to što tebi privlači pažnju i inspiriše te?
Odmah ću malo da te razuverim. Fotografija može, ali i ne mora da bude ”umetnička” jer većina fotografija koje vidimo oko nas su sve samo ne umetnost. Ima dosta komercijalizacije. Počnimo samo od reportažne ili novinske fotogafije. Fotogaf se trudi samo da zabeleži trenutak i nije mnogo zainteresovan za komponovanje, zlatni presek itd. Pažnju mi najviše privlači nešto što nije tako savršeno, ako uzmemo ljude u obzir, takođe što više koloritno, jer volim kad pršte boje. Oči i njegov pogled na svet su vrlo varljiva stvar kod čoveka, te zato volim objektive koji krive realnost.
Koji su najčešći motivi na tvojim fotografijama?
Meni je za srce najviše priraslo fotografisanje portreta raznoraznih ljudi kao i modna fotografija. U momentima kad ne volim ceo svet, što mi se kao i svima dešava, ponekad najviše volim da odem negde, Bogu iza leđa i fotografišem pejzaže ili Rome. Pejzaže iz razloga što nema ko da mi smeta, mogu da se prepustim sebi, svojoj opremi i okolini koja me okružuje, mogu da se igram kako hoću bez razmišljanja da će neko da mi stoji nad glavom, dok su Romi – domaći Indusi, neiscrpni materijal za eksploataciju u fotogafiji.
Kako bi opisao svoja dosadašnja iskustva u vezi bavljenja fotografijom?
Jedini slučaj koji može da se svede pod negativan jeste kada ti neko dođe i razbije aparat (što se dešava kad su demontracije, mitinzi, utakmice itd.). Na svu sreću, retko kad i idem da fotografišem takve stvari, te samim tim najlošija stvar koja može da mi se desi jeste da mi baterija ”iscuri” prerano ili da mi se memorijske kartice napune.
Živeo si na relaciji Amsterdam – Beograd. Opiši nam kakav je osećaj biti razapet između ova dva grada.
Pored Amsterdama dobar deo svoje prošlosti proveo sam i u Njujorku (New York) i Karakasu (Caracas). Smatram da svako ko je istinski zaljubljen u fotografiju, mora da voli i putovanja i izazove tog tipa. Budući da nam je Amsterdam ipak na dva i po sata vožnje avionom, nisam baš osećao da sam mnogo daleko od Beograda. Jedna od stvari zbog koje sam ipak odlučio da više vremena provodim u Beogradu jeste ta što smo moja dva prijatelja i ja otvorili naš foto studio – REDakcija, u Beogradu. Ipak sam rođen ovde i većinu svog školovanja sam proveo u Beogradu, pa sam poznanstva mnogo bolje razgranao ovde nego tamo, a kao i za svaki posao, i u ovom je to izuzetno bitno.
Deo srednje škole završio si u Venecueli. Koje su to razlike i sličnosti između Venecuele i Beograda?
Sličnosti – pa, apsolutno nema, sem što je njima sada na vlasti Hugo Čavez (Hugo Chavez) koji po svojim političkim ubeđenjima neodoljivo podseća na našeg Slobodana Miloševica. Pošto sam živeo u Venecueli one godine kad je on došao na vlast, imao sam priliku da ga upoznam zahvaljujući mojoj sestri koja radi pri njegovoj stranci u Venecueli. Prva, a i jedina stvar koju mi je rekao jeste : ” Ooo, Srbija odlična zemlja, vaš Slobodan Milošević – odličan čovek!”. Jedina stvar koja je meni u tom momentu prošla kroz misli jeste: ”Ooo da, toliko je dobar da sam zbog njega ja sad došao ovde!’.’ Ali dosta o politici! Veneucela je prelepa zemlja sa puno bogatstva, ali je ipak lepše otići tamo na dva, tri meseca maksimalno i vratiti se u meni toliko dragu Evropu. Ovde je civilizacija, a tamo džungla i grad odsečen od džungle.
Poseduješ CMAS sertifikat, jedan od najprestižnijih u oblasti ronjenja. Da li imaš neke planove na tom polju?
Volim da ronim i najviše bih voleo da jednog dana sebe častim opremom za podvodno snimanje. Nemam nikakve preterane ambicije na tom polju, samo volim svet koji se nalazi sa ”pogrešne strane” površine vode.
Ako izuzmemo fotografiju, koja su još tvoja interesovanja?
Zimi – snoubording, koji na žalost zbog obaveza koje imam sve manje sebi mogu da priuštim, a tokom ostalih dana u godini – vožnja biciklom. Smatram da bi, kao i svugde u svetu, to trebalo da bude takođe jedan od načina prevoza, tj. da postoje trake i za bicikliste po celom gradu, a ne samo po keju i par ulica na Novom Beogradu. Iz tog razloga sam odlučio da pređem na malo motorniju varijantu bicikla odnosno motor. Nadam se da će mi do kraja ove godine to biti nova pasija. Pored toga, ogroman sam filmofil, volim sve da gledam, sem niskobudžetnih komedija, koje iskreno ni po kojoj osnovi i sastavu ne liče na kvalitetnu komediju. Volim horor filmove iz 70-ih i 80-ih, cenim da su mi oni bili ispiracija za kasnije ideje u fotografisanju. Takođe, mnogo volim tetovaže i cenim kvalitetne tattoo majstore koji znaju šta rade i kako to rade, jer kao i u fotografiji što svako može da uzme aparat, tako i ovde svako može da napravi svoju mašinicu za tetoviranje – ali to ga ne čini nikakvim umetnikom. Za to je ipak potrebno mnogo truda i prakse.
Da li postoji neko u Srbiji ili inostranstvu sa kim bi voleo da ostvariš saradnju?
Naravno da postoji. Sa jednim od mojih omiljenih fotografa Ervinom Olafom (Erwin Olaf). Na žalost njegov problem je što previše konzumira drogu i nije više takav kao što je nekad bio. Pored njega, najviše bih voleo da slikam neko božanstvo, razlozi su veoma jasni – ne bi bilo potrebno previše retuširanja, a i svaki objektiv bi bio savršen za takvu vrstu fotografije.
Za kraj, ostavi neku poruku čitaocima Wannabe Magazina!
Rad oslobađa. Sve gluposti koje sam u životu uradio, uradio sam jer mi je bilo dosadno. Tako da svaki put kada mislite da nemate šta da radite – izmislite nešto, pustite pornić, idite na trčanje, trening, bilo šta. Jednostavno, svaki minut iskoristite na pravi način.
Takođe, dođite u kod nas u REDakciju.
Marijana Katić je studentkinja novinarstva. Uvek nasmejana i spremna za nove izazove. Zaljubljenik u modu, shopping, putovanja, tehnologiju i poeziju Mike Antića. Pozitivna energija, red, rad i organizacija pokreću njen svet i čine svaki dan posebnim. Omiljeni citat: ”If you never try, then you’ll never know!”
