U suton, dok u daljini ostaci sunčevih zraka pale nebo, podsetivši me na prvi “body painting” rad Ivane Ranisavljević koji sam video, 65-ica se uspinje uz neku meni nepoznatu ulicu, drmusajući ljude, manje-više smoždene od još jednog dana. Za razliku od njih, i mene samog, moja sestra nosi svoj stomak od šest meseci sa osmehom na licu, odbijajući da po svaku cenu zauzme sedište, kao da time potvrđuje priču da je energija koju dajemo istovremeno i energija koja nam daje. Silazimo, sestra me dalje vodi usponom, uz ulicu davno zaboravljenog heroja iz jednog od gomile ratova koje smo vodili, još brže zaboravljenog. Konačno, ulazimo u dvorište stare kuće, čija fasada se ljuspa u širokim zamasima, a boje na njoj su davno zgasle, dajući joj izgled smrtno bolesnog bića. Portret zemlje na aparatima za veštačko održavanje života.
Nekoliko dana ranije, zamolio sam sestru da me upozna sa Ivanom, nakon što mi je pokazala njene radove, pomislivši kako tu ima “više” od dobre kompozicije i lepote oslikanog tela, s obzirom na obrađene motive. Ivana nas dočekuje srdačno, ljubi moju sestru, njih dve se poznaju već godinama, a zatim nas uvodi u skromnu sobu, sa polumrtvim nameštajem i jednom sjajnom apstrakcijom na zidu – njen rad. Poslužuje nas kafom i sokom, ćaskamo neobavezno, i njen brat živi tu, četvoro ih je na spratu, odgovara im zbog kirije, kaže on. Mlad je, ne kuka, samo napominje da zimi ume da bude jako hladno, grejanje nije najbolje. Ćutim na sve to, pitam Ivanu da mi pokaže radove, odvodi me u drugu sobu i tu nalećem na njene “Hodnike”…
Diplomirali ste na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2011. godine, a kao završni rad predstavili ste kolaže, skulpture i performans sa četiri napravljena objekta koji imaju oblik jajeta. Možete li nam približiti motive nastanka i koncept samog rada? Vaši kolaži, “Hodnici” i “Buđenje Kundalinija”, delovi su serije kolaža koju ste nazvali “Oslobađanje”. Veoma upečatljivo deluju na posmatrača, uznemirujući su i mračni. Čini se da egzistiraju na više nivoa ljudske svesti, postoji li tu paralela između ova dva dela, možete li nam reći nešto više o tome?
Tačno tako. Kao završni rad na fakultetu predstavila sam kolaže, skulpture i performans koji predstavljaju delove jedne celine, jednog umetničkog projekta pod naslovom “Oslobađanje”, kojem takođe pripada i serija crteža urađenih na prethodnoj godini studija. Kolaži se prema svom konceptu međusobno nadovezuju. Motiv nastanka kolaža “Hodnici” pokrenut je iz ličnog osećanja ranjivosti, usamljenosti, osećanja odbačenosti i nerazumevanja od strane zajednice i društva. Akcenat je stavljen na umetnikovo percipiranje sopstvenog “unutrašnjeg” i “spoljašnjeg” Ja i njegovo pozicioniranje u odnosu na društvo. U opštem sagledavanju ovaj kolaž predstavlja čovekovu bazičnu usamljenost kao nužnu posledicu egzistencije bića kao diskontinuiteta, a u isto vreme i njegovu nadu i borbu u prevazilaženju tog istog osećanja.
Kolaž “Buđenje Kundalinija” ukazuje na težnju ka daljem uzdizanju sopstvene i kolektivne svesti. Inspiracija mi je bila simboličan prikaz “kretanja” tzv. Kundalini zmije, koja u tantrizmu predstavlja “svetlosnu ” snagu života koja je organizovala telo i skriveno boravi u njemu kao koren svih njegovih suptilnih tokova. Zovu je “ona koja je sklupčana”, da time naznače da se u običnoj ljudskoj egzistenciji ne pokazuje u svojoj pravoj prirodi; ona spava u suptilnom centru pri dnu kičmenog stuba. U trenutku kada se zaustave tokovi dveju strana (muške i ženske), Kundalini se budi i “odmotava”. Tada dolazi do promene polariteta u bazalnoj snazi čovekovog života, i Kundalini teče naviše, prelazeći osnu putanju duž kičme. Iz svog normalnog sedišta kod običnog čoveka, ona se penje do temena. O putanji njenog kretanja se može govoriti kao o sažimajućem putu jedinstva, jer se uspon odvija uz konačno sjedinjenje muškog i ženskog, a to sjedinjenje postaje savršeno i apsolutno na temenu glave, gde se dešava “veliko oslobađanje”.
Takođe, trenutno ste i apsolvent na Filozofskom fakultetu, na odseku za istoriju umetnosti. Kako to utiče na Vaš rad? Da li Vas plaši mogućnost prebega u teoriju, odnosno zapostavljanje sopstvenog umetničkog izražavanja?
Moram priznati da ranije jesam bila u dilemi za šta konkretno da se opredelim, teoriju umetnosti ili praksu. Ali, sada je potreba za kreativnim izražavanjem i umetničkim stvaralaštvom ubedljivo prevagnula. Svakako, interesovanje za teoriju će ostati prisutno, no, više u vidu dopune praktičnom radu, a manje u obliku ozbiljnog naučnog pristupa.
Šta znači biti umetnik u ovoj zemlji? Koliku podršku možete da očekujete od države u kojoj su institucije kulture uglavnom zapostavljene i zaboravljene, a neki od reprezentativnih muzeja u zemlji, čak, i zatvoreni?
Nažalost, mislim da je danas stanje u Srbiji takvo da je status umetnika svih oblasti izuzetno potcenjen od strane društva i države. Poziv likovnog umetnika razume, poštuje i vrednuje veoma mali procenat srpske populacije i to uglavnom deo populacije srodnih zanimanja, kao što su, na primer, istoričari i teoretičari umetnosti, umetnici drugih branši i grupica onih koje nazivamo “ljubiteljima umetnosti”. Da ne bih ponavljala tvoje zapažanje iz drugog dela pitanja, samo ću zaključiti da je interesovanje države da podrži umetnost u bilo kom smislu, naročito materijalnom, na krajnje mizernom nivou.
Čak i danas, u XXI veku, čini se da se status žene u društvu nije mnogo promenio, ali se čini da u umetničkom izrazu žene imaju više hrabrosti od muškaraca. No, lepota i seksepil žene i dalje dominiraju društvom. Pošto Vi radite sa svojim telom, da li je moguće izbeći da Vas u Vašem radu ljudi posmatraju kao seksualni objekat, a ne kao umetnički rad? Da li je to, uopšte, odvojivo, i pored toga što Vaši radovi neumitno nose dublju poruku?
Bez ikakve diskriminacije, izjavljujem da na našim prostorima, čak i danas, žene, i pored svojih izuzetnih sposobnosti i talenata moraju imati više energije, volje, hrabrosti i odlučnosti da istraju u svom izražavanju u odnosu na muškarce, to je činjenica. Iz ličnog i brojnih tuđih iskustava tvrdim da kolektivna svest balkanskog podneblja nije dovoljno evoluirala po pitanju polne ravnopravnosti; usvojili smo zakon, ali ga još uvek ne živimo. Lepota i seksepil žene “dominiraju” društvom u onoj meri u kojoj su eksploatisani kroz medije, po mom mišljenju i previše, a kvantitet svakako nije isto što i kvalitet. Međutim, moć medija je neosporna u svojoj manipulaciji društvom. To se oseća u različitim aspektima ljudskog poimanja i bivstvovanja, zašto bi umetnost bila pošteđena? Koristeći se sopstvenim telom kao sredstvom izražavanja u nekim svojim delima, od samog početka u konceptu, a zatim i kroz proces rada kretala sam se sa jasnom namerom da se ogradim od erotičnosti i seksepila koje žensko telo može da asocira. Međutim, dešavalo se da reakcija publike, na sreću retkih pojedinaca, bude upravo suprotna mojoj nameri. Da li pod uticajem masovnih medija ili nečeg drugog, u to nisam sigurna i to pitanje, sa pozicije umetnika ostavljam teoretičarima u razmatranje.
Kada ste počeli da se bavite body painting-om? Vi se, uglavnom, i izražavate koristeći svoje telo, da li body painting smatrate nastavkom svog umetničkog rada?
Oslikavanjem lica i tela, odnosno face & body painting-om, malim ogrankom body art-a, počela sam nedavno da se bavim iz čistog hobija, ne iz neke ozbiljne namere da na tome gradim karijeru. Međutim, primećujem da je ova vrsta izražavanja u mom radu imala veći odaziv publike, pretpostavljam zbog svoje atraktivnosti i komercijalnosti. Za sada, zbog finansijske nemogućnosti da realizujem svoje ozbiljnije umetničke projekte, body painting sprečava da se dogodi prazan hod u mom radu.
Da li postoji poseban razlog što se najviše bavite licem u body painting-u?
Do sada su okolnosti bile takve da sam se, zbog nedostatka vremena, modela ili nekih drugih uslova uglavnom zadržavala na oslikavanju lica, a ne nekog drugog dela tela. Lice samo po sebi, najotvorenije prikazuje mišljenje, osećanje, stanje duše, a oslikano lice predstavlja još veći izazov, kako u estetskom tako i misaonom doživljaju.
Da li sliku osmišljavate ranije, s obzirom na odličnu kompoziciju radova, ili se, ipak, prepuštate trenutku?
U body painting-u glavnom se prepuštam spontanom izvođenju. Ponekad želim i trudim se da ispoštujem određeni koncept ili ideju, ali sveukupnu, detaljnu sliku skoro nikad ne osmišljavam unapred. Dok, s druge strane, u nekim svojim ozbiljnijim umetničkim projektima, bez obzira koliko bila svesna toga da su fleksibilnost, spontanost i spremnost na promene u procesu rada od izuzetnog značaja, ja često odlazim u krajnost osmišljavajući delo do najsitnijeg detalja, počevši od koncepta do njegovog konačnog vizuelnog doživljaja.
S obzirom na kompleksnost rada, u situaciji ste da sarađujete sa modelima i fotografima, kakvo je Vaše iskustvo u radu sa njima? Kako fotografi, kao umetnici, vide Vaš rad? Da li ga razumeju?
Iako sam načinila tek prve korake u tom svetu nisam baš zadovoljna “profesionalizmom” s kojim sam se susrela. Čast retkim izuzecima. Kod nas kao da ne postoje kriterijumi i određeni kodeks profesionalnog ponašanja, zbog čega se dešava da pojedinci precenjuju svoj rad, a potcenjuju rad drugih. Uglavnom zbog toga i dolazi do konflikta jer se različite struke ne poštuju međusobno. Svemu tome mislim da je uzrok nepostojanje javnog mnenja, odnosno stavova i sudova o pitanjima kulture i umetnosti u Srbiji. Nisu svi fotografi umetnici. Retki se bave umetničkom fotografijom, većina je opredeljena za komercijalnu fotografiju, što nije za potcenjivanje. No, upravo na tom polju postoji opasnost da dođe do ličnog prezasićenja i nemotivisanosti, što dalje vodi u ponavljanje, nekreativnost, neoriginalnost, u dosadu. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zašto su fotografi zainteresovani za saradnju sa mnom, ukazuje se mogućnost da iskoče iz uobičajenog i učestalog.
Da li ste, što se tiče body painting-a, sarađivali sa nekim organizacijama do sada i učestvovali u nekim projektima? Da li dobijate pozive za saradnju od nekih institucija kulture?
Do sada sam učestvovala u manifestaciji Noć muzeja u Beogradu ove godine, i na Laidy Fair–u, po pozivu Fakulteta za estetiku i kozmetologiju, predstavljajući na obema manifestacijama body art.
…nakon svega, pozdravljamo se sa Ivanom i njenim bratom, koji joj, kao i drugi cimeri, služi kao model, u nedostatku sredstava za pronalaženje željenih. Ne govorim joj o gorčini koju osećam zbog odnosa države prema njoj, zbog činjenice da joj sjajna zamisao o novom projektu na kom bi radila stoji mrtva jer ne može da sakupi €400 za njegovu realizaciju, zbog sledeće zime koja će biti za godinu hladnija od prethodne. Spuštam se sa sestrom niz ulicu, prema stanici, razmišljam o detetu koje će roditi, svetu koji će ga dočekati, pomislivši na maske koje nosimo na sebi, poput radova Ivane Ranisavljević, i ko bi od nas koju masku nosio na, recimo, face & body žurki, predstavljajući umetničko delo poput Manconijevih “Živih skulptura”, i šta bi, nakon skidanja maski, ostalo od nas.
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
