On je sinonim za kvalitetnu, dobru, osveženu i domišljatu srpsku filmsku scenu. Iako se ne pojavljuje toliko često u javnosti, njegova ostvarenja sasvim su dovoljan dokaz o tome kako pojedinac može da kreira i širi pozitivan publicitet.
WANNABE MAGAZINE: Ko je Boris Malagurski?
BORIS: Dečko koji se krije iza tog imena sam ja, živim u Srbiji po izboru, jer želim da na neki način pomognem našoj zemlji i građanima koji ovde žive. Sa šesnaest godina otišao sam iz Srbije da bih započeo novi život u Kanadi, ali Srbija nikada nije otišla iz mene. Baveći se filmskom režijom u Vankuveru, vremenom sam shvatio da me teme vezane za naše prostore mnogo više inspirišu od kanadskih. Možda moj dolazak u Beograd pre dve i po godine najbolje odgovara na vaše pitanje – neko ko se vratio u Srbiju da podstakne ljude na osvešćivanje, aktivizam i da, kroz umetnost i uz pomoć medija, pokuša da promeni nešto u Srbiji.
Naše novine su ga prozvale "srpskim Majklom Murom"
Da li se misao: “Razlikuješ ljude po tome što u galami dobar čovek ćuti, a loš se uzdržava da ne govori” može odnositi na naše, pre svega, političare, a potom i na ostale javne ličnosti?
U Srbiji ima mnogo galame, ali problem je što mahom ne galame oni koji imaju najviše razloga da se bune, već politička i estradna “elita”. Dobri ljudi uglavnom ćute, to je istina, a čak i kad poneki dobar čovek ustane protiv nepravde i pokaže zube, izostaje podrška ostalih dobrih koji, gotovo u neverici, gledaju šta se dešava. Onda međsobno šapuću jedino logično objašnjenje: “Mora da je i on loš!”. To je najveći problem naše politike, a i generalno društva, jer u sistemu koji imamo danas na površinu isplivavaju mnogi nečasni ljudi, oni koji gaze sve pred sobom, dok se pošteni osećaju nemoćno da ih zaustave. Galama nepoštenih, za sada, nadjačava našu, ali svet se menja, ljudi se polako bude.
Koliko su zanimanja scenariste, filmskog režisera, montažera i producenta povezane? U kojoj profesiji pronalaziš najveću satisfakciju?
Svi segmenti produkcije filma vrlo su usko povezani, a svako ko želi da napravi dobar film, mora da se razume i u pisanje scenarija, i u režiju, i u montažu, a da bi uopšte došlo do pravljenja filma, mora biti pomalo i producent. Naravno, najbolje je kad postoji tim ljudi u kojem je svako ekspert za svoju oblast, ali danas nije nemoguće da vrlo mali broj ljudi, pa i samo jedan čovek, gotovo sam snimi film. Razvoj tehnologije je omogućio to da mnogo više ljudi ima pristup opremi za snimanje filma, montaža se radi na kućnim kompjuterima, a čak i promocija filma je pojeftinila pojavom društvenih mreža. Meni najveću satisfakciju pruža režija, jer je taj posao najkreativniji u produkciji filma. U početku sam praktično bio “one-man-show”, odnosno radio sam gotovo sve poslove u vezi sa filmom, ali vremenom sam upoznao mnogo talentovanih ljudi u dijaspori i Srbiji sa kojima sarađujem na filmovima i zaista sam ponosan na svoju filmsku ekipu. Nikad nisam sarađivao sa više sjajnih ljudi kao što je slučaj sa filmom o Beogradu.
Šta te najviše motiviše prilikom odabira teme za film?
Nema pravila, ali uglavnom mi je cilj da filmom pokušam da ispravim neku nepravdu ili da makar privučem pažnju javnosti na nju. U mojim filmovima želeo sam da svetu predstavim nepravdu koju su doživeli i koju proživljavaju naši sunarodnici u južnoj pokrajini, prikazao sam uzroke raspada Jugoslavije i pokušao da, pre svega, zapadnoj javnosti objasnim da se ono što su čuli o ratovima u bivšoj Jugoslaviji od njihovih medija ne podudara sa činjenicama, analizirao sam nelogičnosti u sudskom postupku u vezi sa stradanjem francuskog državljanina u Beogradu i bavio sam se još mnogim drugim temama. A sada, u filmu o Beogradu, želim da predstavim našu prestonicu u što lepšem svetlu, da ljudi širom sveta koji su se navikli da u medijima nakon reči “Beograd” ili “Srbija” čuju reči “Milošević”, “rat”, “sankcije”, umesto toga čuju reči “gostoljubiv narod”, “nezaboravan noćni život”, “izvrsna hrana”, “jedinstvena kultura” i mnoge druge lepe reči koje će ih namamiti da posete našu prestonicu, upoznaju naš narod i osete naš duh.
Film “Težina lanaca” zabeležio je veliki uspeh. Štaviše, može se reći da je u određenoj meri prihvaćeniji u svetu nego kod nas. Zašto je to tako?
Postoje mnogi ljudi u zapadnim zemljama koji su svesni da ih njihove vlade obmanjuju po pitanju spoljne politike tih država. Mnogi građani se ne boje da se otvoreno suprotstave zvaničnoj politici njihovih vlada i filmovi kao što je “Težina lanaca” nisu neuobičajeni, ima sličnih filmova koji se bave mnogim gorućim temama kao što su rat u Iraku, ekonomsko ubijanje država, razotkrivanje funkcionisanja “mejnstrim” propagande, šok doktrina, i tako dalje. U Srbiji su građani veoma uplašeni i često me ljudi pitaju “otkud ti hrabrost da govoriš i radiš sve to?”, a mnogi se čude što sam još živ. “Težina lanaca” je film koji je finansiran od strane običnih ljudi širom sveta, pre svega iz dijaspore u Australiji, Kanadi i Americi, a film se, bez dlake na jeziku, suprotstavio zvaničnim tezama o raspadu Jugoslavije koje su vladale u to vreme. Do današnjeg dana nije dozvoljeno emitovanje na javnom servisu, ali me ne iznenađuje što vlastima generalno ne odgovara da narodne mase kritički razmišljaju i slobodno deluju. Zato ih i drže u konstantnom strahu, jer onda mogu da oblikuju javno mnjenje onako kako im odgovara. Žan Žak Ruso je jednom rekao “Odreći se svoje slobode, to znači odreći se svakog svojstva čoveka, čovečanskih prava, čak i svoje dužnosti. Oduzeti svaku slobodu svojoj volji znači oduzeti svaku moralnost svojim delima.” Ako ćemo da ćutimo i ništa ne preduzimamo pred nepravdom koju vidimo i osetimo, već smo se odrekli svega što nas čini ljudima, a što bi rekao Bendžamin Frenklin, “oni koji su spremni da se odreknu svoje slobode u zamenu za zrno sigurnosti, ne zaslužuju ni slobodu ni sigurnost”.
Po tvom mišljenju, koji su to uspešni, nezaboravni i zanimljivi filmovi srpske kinematografije?
Po mom mišljenju, kultni filmovi “Balkanski špijun”, “Maratonci trče počasni krug”, “Varljivo leto ’68” i “Ko to tamo peva” dele prvo mesto. Danilo Bata Stojković bio je moj omiljeni glumac, pa je odgovor malo pristrasan u njegovu korist, ali mislim da ti filmovi oslikavaju srpsko društvo u različitim istorijskim periodima na najživopisniji i najduhovitiji način. Ima mnogo dobrih filmova i u novijoj produkciji, ali ne mogu da kažem da je bilo koji od njih prevazišao genijalnost gorenavedenih.
“Beograd” je tvoj novi film koji će uskoro imati svetsku premijeru. Šta gledaoci mogu da očekuju od ovog ostvarenja? Koliko će se razlikovati od tvojih prethodnih filmova?
Pored tema kojima sam se bavio u prethodnim filmovima, mislim da je izuzetno važno da pokušamo da pričom o lepim stvarima koje Beograd i Srbija nude posetiocima, privučemo što više ljudi da dođu u našu zemlju, jer kada strani turisti upoznaju našu bogatu kulturu, slobodarsku istoriju i gostoljubivost našeg naroda, mnogo će teže poverovati propagandi koja se servira protiv nas u njihovim matičnim državama. U ovom filmu na originalan i dinamičan način predstavlja se otvoren duh naše prestonice, sa ciljem da privuče što više posetilaca. Naša sadašnjost je uzburkana, ali što bi rekao Novak Đoković, koji je intervjuisan u filmu, imamo perspektivnu budućnost. Veliko mi je zadovoljstvo što je prvi put snimljen dugometražni dokumentarni film o Beogradu, zahvalan sam svima sa kojima sam sarađivao – Mladen Janković je bio direktor fotografije, Alex Tselekidis je bio zadužen za vizuelne efekte, Jovana Dimitrijević je radila na montaži, Veljko Kuzmančević je komponovao originalnu muziku za film, zapravo, imao sam zaista fantastičnu saradnju sa svima koji su sa mnom radili na ovom filmu. Takođe zahvalan sam i svima koji su podržali ovaj film, od Ministarstva kulture Republike Srbije, Grada Beograda i Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, do Programskog arhiva RTS, Helividea, specijalne bolnice Sveti vid, i svima koji su svojim donacijama podržali produkciju ovog filma. Iskreno se nadam da će građani Beograda i Srbije želeti da ga pogledaju i da će svojim prisustvom uveličati svetsku premijeru koja se održava 19. oktobra u 20.30h u Velikoj dvorani Sava Centra u Beogradu.
Boris u razgovoru sa Novakom Đokovićem
Imaš li neku poruku ili savet za čitaoce Wannabe Magazine-a?
Mislite svojom glavom i uvek činite ne ono što se očekuje od vas, već ono što smatrate da je ispravno.
Izvor naslovne fotografije: filmske-radosti.com
Bojana Andrić je večiti zaljubljenik u knjige Nore Roberts i Paula Koelja. Voli da voli, bez ograničenja i predrasuda. Dan joj nije potpun bez taktova dobre pesme, osmeha najdražih, jagoda, sladoleda, sladoleda sa jagodama, popodnevne dremke, maženja, češkanja. Odbijaju je ljudska glupost, ograničenost i lenjost. Omiljena, do skoro usvojena parola: “Mene ne zanima šta vi mislite o meni, jer ja o vama ne razmišljam uopšte” (Coco Chanel).
