Fotografiše, a odlično se snalazi i sa rečima. Njegovo ime je Branko Starčević, a fotografija je nešto o čemu neprestano razmišlja. Šta osim fotografije njegove oči vide, a o čemu još njegov mozak razmišlja, reći će vam on sam.
WANNABE MAGAZINE: Dragi Branko, da su tvoje oči foto-aparat, šta bi ili koga bi najradije uslikao?
Branko: Trenutno je to Andres Inijesta.
U šta se uzdaš prilikom fotografisanja? Mnogima su slamka spasa sopstvene oči.
Posmatram to kao proces, uzimam u obzir sve parametre koje imam, odredim šta želim da postignem i tada počinjem. Ukoliko radim portret pokušam da se što bolje povežem sa osobom koju fotografišem i naslutim do koje granice osoba može da ide, a ukoliko fotografišem nešto bez subjekata onda dobro pripremim sve. Veoma je važno da kada nekog fotografišete shvatate koja je granica do koje možete da idete. Uzdam se u analizu, svetlo, komunikaciju i post produkciju, tj. taj moj proces koji sam sebi nametnuo kao nešto u šta se uzdam. Često je to i improvizacija.
Ko je po tvom mišljenju majstor fotografije?
Mislim da je majstor svako ko može da pretoči zamisao u fotografiju. Iskustvo je tu veoma važan faktor, a to podrazumeva dosta isprobanih kombinacija.
Kako ti vidiš sebe? Kao fotografa koji zarađuje za život, umetnika ili nešto treće?
Pa pre svega vidim sebe kao profesionalca, a odmah posle toga kao nekog koga zanima umetnost. Zapravo sada već imam devet godina profesionalnog iskustva, ali kao umetnik tek sam na početku. Trudio sam se, a i dalje se trudim da živim od fotografije, ali ne bih voleo da prođe vreme, a da nisam uradio nekoliko ličnih umetničkih projekata. Trenutno radim na jednom meni veoma zanimljivom projektu, a u pitanju su portreti. Zanimljiva je atmosfera koju sam postigao i kontekst u koji sam stavio ljude. Odmah nakon njega radiću jedan projekat koji će se baviti stanjima ljudi koji rade visokorizične poslove ili atipične. I to ću pokušati da obradim kroz portret.
Jesi li surovi perfekcionista, sa svim dobrim i lošim što ta osobina donosi?
Kontrolišem mnogo detalja i volim da ispravim sve nedostatke koje primetim. Nisam stoprocentni, ali težim ka savršenom.
Uvek sam to želela da pitam fotografa: fotografišeš li sebe?
Ponekad, ali uglavnom bolje zamišljam sebe nego što ispadam na autoportretima.
Da li ovaj posao ponekad radiš iz interesa ili isključivo iz ljubavi?
Radim ga iz strasti. Ali svakako kada radite nešto kao posao, interes i ljubav prema onome što radite su isprepletani.
Shodno tome, može li fotografija da nahrani?
Može, ali zahteva veoma mnogo odricanja i mnogo rada kako biste bili u prilici da živite od toga. Mislim da su mnoge druge profesije isplativije finansijski, ali ja veoma sam zadovoljan činjenicom da radim to što radim i živim od toga.
Da li ti se desila situacija da misliš da je fotografija odlična, ali da model ne deli isto mišljenje?
Jeste, to se svima dešava. Ali sa tim morate da se nosite i imate svoj stav, jer u suprotnom možete biti nezadovoljni.
Imaš li fotografa koji ti je uzor?
Nemam nekog posebnog, ali u poslednje vreme bih izdvojio: Vi Spirs i njene dve serije “Bulletproof” I “The Birthday party”, Martina Asbornija i njegovu seriju “The silence of Dogs in cars”, uvek volim da vidim radove Filipa-Lorke Di Korsije, volim i Patrika Demaršeljea i još mnogo imena, ali to se uvek menja šta volim da vidim. Nemam favorite, uvek sam otvoren da vidim dobru ideju i kvalitet, pa šta god da se nalazilo na fotografiji. Ponekad danima gledam fotografije na kojima je arhitektura, a lično najviše volim da radim portrete.
Profesionalnu karijeru započeo si 2005. godine, a kako vidiš njen epilog?
Uh, ne znam, znam samo da ću morati da radim do 65. godine, a posle toga ću videti . Trenutno razvijam portfolio i nadam se da ću uspeti da u narednih godinu dana pokažem ljudima u kom pravcu želim da idem sa svojim radom. Vidim svoje korake za naredne dve ili tri godine, ali ne više od toga.
Kada si shvatio da će fotografija biti sastavni deo tvog života?
U trenutku kada sam video kako se ophodim prema fotografiji i energiji koja me pokreće da radim to i strasti koja je tu. Volim to, stalno radim na tome i retki su trenuci kada ne razmišljam o fotografiji.
Gde pronalaziš inspiraciju za rad?
Pratim razne sajtove i galerije, a skoro svake godine posećujem festival “Paris Photo” i tu se dosta informišem. Ozbiljan i ogroman festival posvećen fotografiji na kom su zastupljene najbolje i najveće svetske galerije i izdavači. Veoma inspirativno mesto za fotografe neopterećeno opremom sa fokusom na srž fotografije i ključno da vidite gde vam je mesto u svetu fotografije. Voleo bih da posetim i holandski festival “UNSEEN”, neko mi je rekao da su dosta fokusirani na portrete, a i mlađe fotografe.
Ne mogu a da ne pitam, koji deo ljudskog tela te fascinira, s obzirom na to da fotografišeš portrete?
Definitivno ljudsko lice, jer je to nešto najautentičnije i najsavršenije što imamo ukoliko nemamo blizanca.
Koji je tvoj savet za uspeh mladim fotografima koji tek peku zanat?
Vežbajte koliko i muzičari ili makar pola od toga, a to radite i kad ispečete zanat, jer ko ne vežba, ne uči. Ja se konstantno trudim da unapredim svoj rad i uvek pokušavam da shvatim šta je moj sledeći korak.
