Neću vas zamarati nepotrebnim objašnjenjima o tome kako sam stupio u kontakt i obavio intervju sa Deda Mrazom, glavnom zvezdom najluđe noći i osobom koju niko ne pita gde će za Novu godinu. Verujem da vas to, kao ni mene, uopšte ne zanima i da jedva čekate da pročitate šta je sve Deda Mraz imao da kaže. Pa, da počnemo!
WANNABE MAGAZINE: Deda Mraze, želim prvo da ti se zahvalim što si pristao da ekskluzivno za naš magazin odgovoriš na pitanja koja već više od jednog veka muče svakog poštenog dečaka i svaku lepo vaspitanu devojčicu, a takođe i sve ostale koji sebe smatraju poštenim dečacima i lepo vaspitanim devojčicama, ali to, nažalost, nisu.
DEDA MRAZ: Nema na čemu, hvala vama na pozivu. Moram, istine radi, da naglasim da je ovo moj prvi intervju, i uopšte, moje prvo pojavljivanje u nekom mediju. Nikad nisam imao želju da se previše javno eksponiram, bilo mi je jedino bitno da radim svoj posao i brinem se da svaka Nova godina prođe onako kako dolikuje, da se ispoštuje tradicija praznične čarolije, da deca budu zadovoljna, i tako to. Međutim, konačno mi je došlo iz, da ne kažem odakle, u glavu, i rešio sam da progovorim o svemu što mi je na duši, i svuda oko duše. Jedan od razloga zbog kojeg sam pristao na ovaj intervju jeste da jednom za svagda demantujem sve izmišljotine i laži koje o meni decenijama sistematski plasiraju razni marketinški probisveti, filmska industrija i proizvođači samolepljivih brada. Javnost treba da sazna ko je i kakav je pravi Deda Mraz, a ne da živi u zabludama koje joj nameću razni centri moći.
Ja se takođe nadam da ćemo ovim intervjuom doprineti širenju istine o tebi. Hajde da na početku počnemo od početka, od tvog detinjstva. Pretpostavljam da nisi oduvek bio deda. Ispričaj nam nešto o tvojim najranijim sećanjima i tvojoj porodici.
Naravno da nisam oduvek bio deda, mada jesam oduvek Mraz. To je zato što se dužnost Deda Mraza, koja je poverena mojoj porodici, prenosi po muškoj liniji, sa oca na sina, i tako dalje. Svaki jedinorođeni sin dobija ime Mraz, ali da bi preuzeo dužnost od svog oca, mora da čeka sve dok ne postane pravi deda i dok mu ne izraste duga, seda brada. To čekanje može da se oduži i po pedeset-šezdeset godina, a za to vreme budući Deda Mraz ne hvata zjale, nego se svakodnevno obučava za veoma napornu i odgovornu dužnost koja ga čeka. Ja sam se, na primer, za ovaj posao obučavao preko pedeset godina. Počeo sam, što bi se reklo, od najniže grane. Prvo sam bio šegrt u Fabrici igračaka i novogodišnjih potrepština, donosio sam patuljcima doručak i prao im čarape. Čistio sam i štale za irvase i polirao saonice. Kasnije, kada smo se malo tehnološki modernizovali, održavao sam bazu podataka dobre i poštene dece iz celog sveta i pravio crne liste sa imenima one dece koja nisu zaslužila novogodišnje poklone.
Javnost treba da sazna ko je i kakav je pravi Deda Mraz
To stvarno zvuči impresivno, ali zamolio sam te da nam kažeš nešto o tvom detinjstvu i porodici.
Ah, pa da, izvinjavam se. Dakle, odakle da počnem? Rođen sam jednog decembarskog jutra, ne znam tačan datum, jer u mojoj se porodici nikada nije pridavao značaj trivijalnostima kao što su datumi rođenja. Po pričama mojih roditelja, bio sam veoma lepa beba, što možda i nema potrebe da naglašavam, jer su i inače svim roditeljima njihove bebe veoma lepe. Dali su mi ime Mraz, kao što je oduvek običaj u našoj porodici kada se rodi prvi i jedini sin i naslednik porodičnog posla. Detinjstvo sam uglavnom proveo u igri sa patuljcima i irvasima, jer nije baš da je u okolini naše kuće bilo nekog komšiluka. Posed nam je nekako odvojen od ostatka sveta, tu je naša porodična kuća sa prostranim dvorištem i štalama za irvase i Fabrika igračaka i novogodišnjih potrepština sa spavaonicama za patuljke koje se nalaze ispod zemlje. Nisam išao u školu, već me je u početku podučavala mama nekim opštim stvarima, a kasnije sam otpočeo sa pedesetogodišnjom obukom za vršenje dužnosti Deda Mraza, pod nadzorom mog tate, tadašnjeg Deda Mraza, i nekoliko matorih patuljaka koji su imali dosta iskustva u poslu. Oni su se vraški potrudili da me što bolje pripreme za obaveze koje je jednog dana trebalo da preuzmem. Dobar Deda Mraz mora, uprkos svojim godinama, da bude fizički izdržljiv i jak, spretan i okretan, a takođe mora da bude psihički sposoban za rad pod pritiskom i podelu novogodišnjih poklona u vrlo kratkim rokovima i zbog toga je obuka morala biti dugotrajna i naporna.
Kada si preuzeo dužnost Deda Mraza od svog oca i kako je to izgledalo?
Jednog jutra, moji roditelji su spakovali svoje stvari i otišli dok sam ja još spavao, bez ijedne reči ili pozdrava. Ostavili su mi samo kratku poruku na frižideru. Napisali su da su mnogo ponosni na mene jer sam konačno postao pravi deda i da je došlo vreme da ja preuzmem dužnost Deda Mraza. Eto, tako je to bilo. Možda nekome deluje surovo, ali to je sasvim normalna stvar u našoj porodici. I mog oca su njegovi roditelji ostavili na isti način. Neozbiljno bi bilo da Deda Mraz ima roditelje. Ja sam tada imao oko 60 godina. Zamislite da ja 31. decembra krenem na posao, a mama mi proverava da li sam sve spakovao i jesam li se toplo obukao. To bi baš bilo bezveze.
Prva ljubav je jedan od najlepših i najvažnijih događaja u životu svake osobe. Da li bi nam ispričao nešto o svom prvom ljubavnom iskustvu?
Hoću, što da ne, nisam ja stidljiv čovek, a imam i šta da ispričam. Moja prva ljubav bila je Šveđanka Agnes. Imala je devet godina, kao i ja, i nosila je duge pletenice koje su se klatile za njom kud god bi išla. Svaki zimski raspust provodila je u kući svoje bake i deke ne mnogo daleko od moje kuće. Bila je to platonska ljubav, jer nikad nisam imao hrabrosti da joj priđem. Samo sam je posmatrao iz potaje i maštao kako ćemo jednog dana, kada oboje odrastemo, biti muž i žena i živeti srećno mnogo godina. Ali, avaj, ne beše nam suđeno. Kad joj baka i deka više nisu bili živi, Agnes je jednostavno prestala da dolazi i više je nikad nisam video. Mnogo godina kasnije čuo sam da je postala gutačica vatre u cirkusu i da je vrlo cenjeni stručnjak u svom poslu.
Kasnije, kad sam odrastao, počele su da se dešavaju prave i ozbiljne ljubavi. Bio sam momak i po, što bi rekla moja mama, i devojke su me volele, a i ja njih. Putovao sam po celom svetu radi upoznavanja terena na kome ću jednog dana raditi i imao sam brojne internacionalne ljubavne avanture. Najpre sam bio zaljubljen u jednu slikarku Sofiju. Imala je gustu crnu kosu i struk k’o štapić od sladoleda. Voleo sam da slušam kako po francuski kotrlja slovo “r” dok priča, a da se ne lažemo, umela je ona da ga zakotrlja i u krevetu, ne mislim samo na slovo “r”. Nadam se da je u redu da pričam o tim stvarima, ne dajem intervju za Mikijev zabavnik, znam ja da vi pišete o raznoraznim krevetnim aktivnostima. Da nastavim priču, u početku mi je bilo mnogo lepo sa Sofijom, dok nije počela da me, protiv moje volje, edukuje o metroseksualizmu, ili kako se već kaže. Ubeđivala me je da obrijem bradu, počupam obrve, i uopšte, da obrijem i počupam sve sa sebe što može da se obrije ili počupa i da posle toga kožu mažem sa tri neke različite kreme. Ja sam joj lepo rekao da meni brada treba zbog posla, jer nije normalno da Deda Mraz bude taze obrijan. Obrve mi, doduše, nisu bile potrebne zbog posla, ali nisam hteo da ih čupam iz principa. Tu smo se Sofija i ja takoreći ideološki razišli i ubrzo je naša veza pukla. Ona je našla nekog obrijanog, a ja sam se vratio kući.
Voleo sam i jednu Svetlanu, Ruskinju iz Sankt Peterburga. Upoznao sam je jedne zime, prodavala je pletene šalove i kape na Senatskom trgu. Imala je rumeno, okruglo lice i telo takvo da za šta god da se uhvatiš, nećeš pogrešiti. Svidela mi se na prvi pogled, a i ja njoj, ponajviše zbog crvene boje moje odevne kombinacije. Takva su tad bila vremena, crveno je bilo u trendu. Mnogo smo se voleli i malo je falilo da se venčamo. Doveo sam je u svoju kuću i živeli smo lepo nekoliko godina, ali ispostavilo se da je Svetlana bila mnogo ljubomorna, a i volela je da s vremena na vreme popije koju flašu votke. Dođem ja kući jedne godine oko prvog januara, a Svetlana me čeka besna pred vratima, vidim odmah da je malo popila. Pita gde sam bio, što sam se zadržao. Ja joj kažem da sam delio deci paketiće celu noć, a ona mi kaže da lažem, ko zna gde sam ja bio i sa kojom sam se vucarao. Nije imala razumevanja za moj posao i bilo je bolje za oboje da se raziđemo. I tako, da sad ne dužim, bilo je dosta žena u mom životu, ali ne mogu da kažem da sam imao mnogo sreće u ljubavi.
Bilo je dosta žena u mom životu, ali ne mogu da kažem da sam imao mnogo sreće u ljubavi
Deda Mraze, ja ne mogu da ne primetim da svake Nove godine ima mnogo dece (i onih koji se tako osećaju) koja nisu zadovoljna novogodišnjim poklonima i sve je više ozbiljnih kritika na tvoj rad. Želiš li nešto da kažeš na tu temu?
Istina je. Ja moram da priznam da sam jedan prilično neefikasan Deda Mraz. Tokom novogodišnje noći stignem da obiđem samo mali broj dece. Dok svratim tamo, svratim onamo, prođe vreme. Takođe, usled stresa koji proživljavam za vreme te najluđe noći, ponekad mi se dešava da ostavljam pogrešne poklone. Međutim, radi se tu i o još koječemu. Mnogi roditelji vremenom su postali svesni da ja realno ne mogu sve sam da postignem, pa su odlučili da preuzmu stvar u svoje ruke, kako njihova deca ne bi ostala bez poklona i kako bi se ispoštovali novogodišnji običaji. Zato su očevi ili neki needukovani honorarci počeli da se pred Novu godinu oblače u crvena odela i da lepe lažne brade od vate i tako prerušeni u mene otaljavali su moj posao, za koji sam se ja spremao preko pedeset godina! Kad jedan vrlo ozbiljan i odgovoran posao Deda Mraza uzme da radi ko stigne, naravno da će biti grešaka i propusta, a sva krivica pada na moja leđa, jer deca misle da sam to pravi ja, a ne neki čika što je juče bio moler, a danas je Deda Mraz koga plaćaju po satu. Meni se tako više nanosi šteta, nego što deca imaju koristi od lažnih Deda Mrazova. Ipak, iskoristio bih ovu priliku da se zahvalim svim roditeljima koji me, kako znaju i umeju, godinama pokrivaju kod svoje dece koju ne stižem da obiđem.
Da li je teško biti Deda Mraz u ova ekonomski krizna vremena?
Nije, jer nemam ja mnogo veze sa ekonomijom. Moja Fabrika igračaka i novogodišnjih potrepština radi bez ikakvih problema. Nama nisu potrebne ni sirovine, ni ulaganja, niti bilo šta od toga, jer je proizvodni proces zasnovan na prazničnoj čaroliji i željama korisnika usluga, tako da nikad nije bilo problema. Mada, moram da kažem da već godinama dobijam kritike na svoj rad od određenih centara moći. Kažu oni meni: “Ti, Deda Mraze, vršiš ilegalni promet robe preko državnih granica. Ne možeš ti da u 21. veku radiš isto kao što si do sada radio. Moraš da registruješ firmu, da prijaviš radnike, da se zadužiš, uzmeš neki hipotekarni kredit…”. Šta će meni firma kad ja nisam profitabilan, ne prodajem ja poklone nego ih poklanjam, a oni opet krenu po svom, kažu, ne može više tako, ti moraš da budeš transparentan u radu, da otvoriš račun u banci, da se zna ko te finansira i za koga ti radiš. Svašta bi oni hteli da mi nametnu, ali, pravo da ti kažem, boli mene lakat, i jedan, a i drugi, za sve to. Mogu da me tuže svom pokvarenom sudu ako im se ne sviđam. Ionako niko ne zna gde stanujem. Evo sad da ih pozovem da navrate da mi pljunu pod prozor, ne bi znali gde da dođu.
Vidiš, meni je to uvek bilo interesantno. Kako to da niko na ovom svetu ne zna tvoju tačnu adresu, pa tako, na primer, ne mogu da ti pošalju opomenu da platiš porez, ali svako dečije pismo uvek nekako stigne do tebe?
E, pa to ti je ta magija Deda Mraza koja me štiti od budala, a čini me dostupnim za svu dobru decu ovog sveta. Ja ne znam kako to drugačije da opišem.
O tebi kruže razne priče u javnosti, a kako sam kažeš, mnoge od njih nisu tačne. O čemu se konkretno radi?
Pa, kao prvo, priča se da ja u kuće ulazim kroz odžak, što je potpuna neistina. Kako bih ja sa ovolikom svojom guzicom mogao da se provučem kroz odžak? I kako onda ulazim u stanove, kad je opšte poznato da oni odžak nemaju? Istina je da su u novogodišnjoj noći za mene sva vrata otključana, čak i ona koja su zaključana. To je sve posledica praznične čarolije, prema tome, ja u kuće, stanove i ostale objekte koje u novogodišnjoj noći posećujem ulazim kroz vrata! Istina je i da izvesnu osvežavajuću tekućinu čije mi se konzumiranje pripisuje koristim isključivo za pranje nogu, jer mi fino omekšava kožu na tabanima. Takođe, nikad nisam glumio sebe ni u jednom filmu, niti svi ti filmovi koji su o meni snimljeni imaju bilo kakve veze sa stvarnim događajima iz mog života.
Da li radiš i tokom božićnih praznika ili samo za Novu godinu?
Ne, ja sam zadužen samo za Novu godinu, a što se Božića tiče, to pokriva moj kolega Bata Božić, u određenim društvenim krugovima poznat i kao Bata Laponac. Dobar je Bata čovek, mada ima i on svojih problema.
U novogodišnjoj noći za mene su sva vrata otvorena
Mnogi se pitaju šta to Deda Mraz radi tokom cele godine, a prema brojnim istraživanjima i anketama, u javnosti vlada uverenje da ti imaš najlakši posao na svetu, jer efektivno radiš samo 24 sata godišnje, možda čak ni toliko.
Ma, to su samo gluposti i to jasno pokazuje koliko je narod pogrešno informisan i opterećen raznim predrasudama o meni. Istina je da ja imam 24 časa terenskog rada godišnje, ali se za ta 24 sata pripremam po 364 dana! Svakog dana u godini mi održimo po jednu probu novogodišnje večeri. Kad kažem mi, mislim na patuljke, irvase i sebe. Ozbiljno se pripremamo cele godine, kako bismo bili maksimalno spremni za tu jednu noć. Takođe, mi se konstantno usavršavamo i pratimo aktuelne svetske trendove u svim oblastima života. Jednom mi je stiglo pismo od nekog dečaka, pita on mene kako si, Deda Mraze, šta radiš, i tako to, vidi se, lepo vaspitan mali. Kaže, Deda Mraze, ja sam bio dobar, za Novu godinu mi, molim te, donesi novi S Galaxy HD8, 15 inča ekran. Ja gledam u pismo k’o lud irvas u ringišpil, ništa mi nije jasno, ne umem ni da pročitam naglas to, da ne pričam da pojma nemam šta je. Tada sam shvatio važnost praćenja aktuelnih tendencija u svetu. Skupim ja lepo nekoliko patuljaka koji su bili matori da i dalje rade u fabrici, a ne mogu u penziju da idu jer im nisam uplaćivao doprinose, i dam im kancelarijski posao, da po ceo dan gledaju televiziju, čitaju novine i pretražuju internet, da prikupljaju informacije o svemu i da mi pišu izveštaje. Napravio sam i službu za odnose sa javnošću, takozvano pij ar odeljenje, oni su mi i savetovali da ne bi bilo loše da dam intervju za vaš magazin, kažu, dobro je za publicitet. U planu imam i još neke modernizacije, ali o tom – potom.
Možemo li se nadati da ćeš tokom predstojeće novogodišnje noći posetiti i našu zemlju?
To sada stvarno ne znam. Moja maršuta kretanja je iz bezbednosnih razloga strogo čuvana novogodišnja tajna, to znaju samo moji irvasi. Ja idem tamo gde me oni voze.
Kakvi su ti planovi za budućnost?
Na profesionalnom planu bih voleo da realizujem neke svoje planove i ideje koje bi mi pomogle da postanem mnogo efikasniji i precizniji u radu. Imam izuzetno raznovrstan i kvalitetan asortiman poklona, ali dostava mi je i dalje najslabija karika u celom prazničnom procesu. Zbog toga želim da u narednom periodu radim na poboljšanju transportnih kapaciteta i da angažujem mlade i ambiciozne irvase koji će se maksimalno truditi da svake Nove godine prelazimo što veće razdaljine. Na privatnom planu bih voleo da konačno upoznam svoju lepšu dušu i srodnu polovinu, neku finu damu koja će me razumeti i kao čoveka i kao Deda Mraza.
Za kraj, da li želiš da pošalješ neku poruku našim čitaocima?
Svim čitaocima vašeg magazina želim da čestitam predstojeće praznike i da im poželim sve najbolje u narednoj godini. Biće mi drago ako uspem sa stignem i do vas tokom novogodišnje noći, ali ako ne dođem, nadam se da će se naći neki dobronamerni lažni Deda Mraz da vas obraduje nekim lepim poklonom.
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
