Hadži-Aleksandar Đurovič rođen je 1988. godine u Beogradu. Upisuje Akademiju umetnosti kao prvorangirani student. Za film “Obeleženi” je dobio nagradu “Bronzani Vitez” na prestižnom festivalu “Zlatni Vitez” u Moskvi. Za beogradski sajam izdao je zbirku urbane poezije “Ulica želja”. Autor je ideje i dela “Zvučna knjiga-Petkana” po istoimenom romanu, koje je prvo takvo ostvarenje u našoj zemlji.
Prvi, profesionalni angažman mu je bila serija “Greh njene majke” Zdravka Šotre. Sarađivao je i sa Ljubišom Samardžićem na seriji “Miris kiše na Balkanu”, Srđanom Dragojevićem na filmu “Parada”, Goranom Paskaljevićem na filmu “Kad svane dan” i Markom Novakovićem na filmu “Zverinjak”.
Ispred svoje kuće, na sveže podšišanoj travi u dvorišu, Hadži-Aleksandar Djurović igra se sa Stelom, drugom glavom kuće, škotskim ovčarom.
Opušten i domaćinski nastrojen, otvara kapiju i pokazuje na Stelu: “Ona je stidljiva i ne voli da daje intervjue, pa će ostati u dvorištu”.
Ulazimo u sobu u kojoj provodi najviše vremena. Tu gleda neke od filmova iz svoje kolekcije. “Za ovih par praznih mesta na polici krivi su moji prijatelji koji pozajme film i gledaju ga u proseku godinu dana”, ne zamerajući kroz šalu saopštava. Zidovi su ukrašeni plakatima kultnih filmova poput “Kuma” i lika Džokera iz Betmena. “Neverovatna uloga Hita Ledžera (Heath Ledger)”, zaključuje poslužujući me Rošer (Rocher) kuglama. “Samo slatko jedem, a ne gojim se. To teško pada mojim drugaricama”, u duhovitom tonu nastavlja razgovor. Na stolu ispred nas se nalazi nekoliko kataloga sa fotografijama koje je predstavio na izložbi “Well Come to Srbija”.
Izložba angažovane fotografije "Well Come to Srbija"
Izložba je inspirisana istoimenim grafitom u Beogradu
“Nastala je spontano, inspirisana istoimenim grafitom na jednoj zgradi u centru Beograda. Shvatio sam da sam i ranije viđao scene koje bi mogle da prenesu poruku. Počeo sam više pažnje da obraćam na takve situacije. Naravno, kako to obično biva, po Marfiju, kada ne ponesem fotoaparat, uvek se nađe fantastična scena koju bih da zabeležim. Rediteljski poziv mi daje za pravo, a i obavezu, da svet, dešavanja oko sebe, društvo gledam na svoj način, iz drugog ugla.” Uzima sa stola jedan od kataloga i okreće stranu na kojoj se nalazi fotografija čoveka koji nosi dres Srbije i sedi u invalidskim kolicima. “Interesantno mi je što su se različitim ljudima dopale različite fotografije. Mislim da tu nema pravila. Svaka fotografija je kao scena iz filma, priča za sebe, ima poruku, dobru kompoziciju, izraženu estetiku i kao treću dimenziju moj komentar, autorski stav. Ljudi su prepoznali i ocenili kao pozitivno, iako je tematika i suština onoga što pokazujem na fotografijama vrlo crna i tragična sa dozom komičnosti.”
“Izborna euforija bila je, ako ništa drugo, inspiracija za nove fotografije. Počeo sam da razmišljam o novoj izložbi, koja je tematski vrlo slična. Tiče se zemalja Evropske Unije i surovosti života u njima. Nosila bi skoro identičan naziv “Well Come to EU”.”
U pozadini se čuje tiha muzika, opuštajuća. Španski melos. Aleksandar ustaje, odlazi do uređaja i pojačava zvuk. “Volim muziku. Prva ljubav su mi Bog, roditelji, pas, prijatelji, pa onda film i muzika. Krajem osnovne škole, shvatio sam da je režija zanimanje koje može da obuhvati moju želju za pisanjem, glumom, muzikom, dizajnom i ljubav prema filmu i stvaranju uopšte. Volim da režiram svoj život. Kao mali sam dosta gledao filmove, siguran sam da su i oni zaslužni za moj odabir profesije. Svakim danom sam nešto novo saznavao. Možda su najveći uticaj, u kreativnom pogledu, imala razočarenja u ljudi i nesrećne ljubavi. To ume da pomeri čoveka iz emotivne kolotečine.
Takođe i naš mentor na akademiji, Dragan Elčić, sjajan pedagog, koji nas je od prvog dana i prvog časa terao da radimo na sebi svaki dan.
U mojoj profesiji čovek mora da, kao u američkom snu, počne tako što nosi kafe reditelju, a završi tako što njemu donose kafe. Ja sam imao sreću da sam preskočio epizodu sa kafom. Kada sam prvi dan došao kod Šotre, i pitao ga šta treba da radim, osmehnuo se i rekao: “Ja ću da radim, a ti hvataj u letu i uči.” Mislim da mi je saradnja sa velikim imenima naše kinematografije, na tih par projekata više značila u praktičnom smislu, nego četvorogodišnje studiranje.”
Telefon zvoni četvrti put za deset minuta. Uzima telefon i brzim, skoro daktilografskim pokretima prstiju, odgovara na poruku pa reče “Posao. Ali uvek je zadovoljstvo. Mislim da ako čovek zaista želi da u nekom polju bude najbolji, mora mnogo da radi. Treba truda da se u svemu dostigne zadovoljavajući nivo, a kriterijume za taj nivo sam postavio visoko, tako da verovatno moj ljubavni i socijalni život trpe. Večeras izlazim na sastanak sa montažom.”
Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.
