Treba pratiti svoje snove. To je moto mnogih uspešnih ljudi. Kuda su sve Igorovi snovi njega odveli, i kakve je neobične doživljaje i iskustva imao, saznaćemo u tekstu. Ovaj talentovani mladi muzičar korača ka ostvarenju onoga što je mnogima do sada izgledalo kao nemoguće, da svira muziku koja ga baš inspiriše, sa ljudima koji ga inspirišu i na mestima koja ga inspirišu.
Čovek koji nam svojom muzikom donosi sasvim novi doživljaj
WANNABE MAGAZINE: Kako je počelo tvoje bavljenje muzikom i odakle interesovanje baš za perkusije?
IGOR: Muzika je oduvek uz mene. Još kao klinac svirao sam violinu i gitaru u muzičkoj školi. A interesovanje za perkusije počelo je 2001. godine na međunarodnom muzičkom kampu u Nemačkoj. Tada sam učestvovao na radionicama afričkih perkusija, koje je vodio Nago Gaj Koite (Nago Gueye Koité) i njegov sastav N’Guewel Saf Sap Senegala. Bio sam potpuno oduševljen i odmah sam izrazio veliku želju da se ozbiljno upustim u taj svet. Ubrzo posle toga, sledeći svoju strast za afričkim perkusijama i za afričkom muzikom uopšte, ukazala mi se prilika da odem u Senegal i nastavim da učim od afričkih majstora. Proveo sam nekoliko meseci u Senegalu u čuvenoj muzičkoj familiji Sisoko (Cissoko), a narednih nekoliko godina u više navrata boravio sam u Beninu, Nigeriji, Maliju i na Kubi, gde sam sticao iskustva i svirao sa najboljim afričkim i kubanskim perkusionistima.
Ali nisam se zaustavio samo na perkusijama, stalno me privlače novi instrumenti, sviram i kalimbu, balafon, steel pan…
Igor Vincetić, perkusionista
Veliki si poštovalac Femija Kutija (Femi Kuti), a imao si priliku i da radiš s njim. Ispričaj nam nešto o tome.
Femi je broj jedan, obožavam ga. Najveći muzički san mi je bio da zasviram sa njim i da budem deo njegove muzike i neverovatne energije koju prenosi. U januaru 2010. godine otišao sam u Lagos samo da ga upoznam, da mu stisnem ruku, izrazim poštovanje i kažem kako mi je on velika inspiracija u životu. Iste godine u oktobru, na festivalu “Felabration” u Lagosu, u legendarnom klubu “The New Afrika Shrine”, ostvario mi se san. Femi me je pozvao na binu da sviram zajedno sa njim i njegovim bendom The Positive Force! Bio sam presrećan. Reakcija publike i komentari bili su fantastični. Nakon koncerta prilazili su mi i čestitali svi redom, osoblje kluba, Femijev menadžment, fanovi… “Ti si prvi belac koji svira perkusije sa Femijem!”, “Ti mora da si Femijev sin?!” i slično…
Naravno, nikad neću zaboraviti koncert na “EXIT”-u 2011. godine, kada sam pred domaćom publikom i pred svojim prijateljima svirao sa “kraljem afrobita”, i kada me je Femi iznenadio i na njemu neuobičajen način vrlo emotivno predstavio kao svog prijatelja i muzičara iz Srbije. Pokazao je veliko poštovanje prema meni, mom talentu, prema onome što ja radim i prema trudu koji ulažem.
I ove godine bio sam Femijev gost u Lagosu, ponovo sam svirao nekoliko koncerata sa njima. A povod mog ovogodišnjeg putovanja u Lagos bio je razgovor sa njim u vezi sa zajedničkom pesmom koju planiramo da snimimo u 2013. godini. Ta pesma će se naći na mom prvom albumu. To će biti velika stvar. Posebno se radujem tome i iščekujem to sa velikim nestrpljenjem.
Ove godine dva meseca proveo si na putovanju kroz Afriku. Gde si bio, i kako bi opisao to iskustvo? Reci nam nešto zanimljivo što ti se desilo.
Da, ove godine bio sam na najvećem i najsmelijem muzičkom putovanju kroz Afriku dosad. Da bi neko krenuo na takav put potrebno je da bude izuzetno motivisan i hrabar. Samo prikupljanje viza za svaku od tih zemalja već je veliki problem. Nijedna od tih zemalja u tom trenutku nije imala ambasadu kod nas. Putovanje sam počeo u Etiopiji, odatle sam otišao u Nigeriju, zatim u Mali, i na kraju u Senegal. Sa krajnjeg istoka Afrike na krajnji zapad. To je neprocenjivo iskustvo. Afrika je magična. Svaka zemlja je posebna. U Etiopiji sam se družio sa legendarnim etio-džez vibrafonistom Mulatuom Astatkeom (Mulatu Astatke). Mulatu je sjajan muzičar i čovek. Prvi put sam bio u Etiopiji, i Mulatu je učinio da se osećam vrlo prijatno i dobrodošlo. Upoznao me je sa mnogim muzičarima u Adis Abebi, sa kojima sam tamo svirao nekoliko koncerata.
Nigerija je surova. Lagos je jedan od najopasnijih gradova na svetu. Vrlo neprijatan grad za život ili boravak. Struje i vode konstantno nema. Gužve u saobraćaju su neopisive. To je najveći grad u Africi. Na sve strane je haos, buka i smrad nafte iz generatora koji proizvode struju. Tamo sam doživeo i jedno vrlo neprijatno iskustvo, kada su mene i jednog Nigerijca, koji je u tom trenutku bio sa mnom, presreli sa oružjem usred dana, ali to se na svu sreću završilo bez posledica.
Iz Lagosa sam preko Kotonua i Uagadugua stigao sam u Bamako u Maliju.
Mali je zemlja koja je na mene ostavila najlepši utisak. To je zemlja kao iz bajke, sa vrlo bogatom kulturom. Muzika je neverovatno razvijena. Ljudi su mirni i prijatni.
U gradu Segu održavao se veliki festival na reci Niger “Festival sur le Niger”, na kom sam nastupio zajedno sa Šekom Tidijanom Sekom (Cheikh Tidiane Seck). Pored nas na festivalu su nastupali i Salif Keita (Salif Keita), Umu Sangare (Oumou Sangare), Habib Koate (Habib Koite), Rokia Traore (Rokia Traore), Lokua Kanza (Lokua Kanza) i mnogi drugi.
U Senegalu sam se već osećao kao kod kuće, to je bila poslednja zemlja na tom putovanju, i moj šesti boravak u Dakaru.
Putovanja kroz živopisnu Afriku
“Sve je u redu” je tvoj novi singl. Kada album izlazi, i koja će vrsta muzike, odnosno muzički pravac, biti zastupljen na njemu?
Album će izaći na jesen sledeće godine i jedva čekam da se to ostvari. Trenutna inspiracija i emocije utiču na to kakvu muziku pravim. Ne mogu da se ograničim na jedan muzički pravac. Danas me inspiriše soul ili r’n’b, sledećeg dana afrobit, pa rege, i tako dalje… Verovatno će to na neki način da iznenadi publiku, kao što je to učinila i pesma “Sve je u redu”, koja je na srpskom i dosta je drugačija od mog prvog singla “Thank You Femi”. Mnogi ljudi nisu očekivali tako nešto od mene, ali ipak su reakcije odlične. Prija mi kad čujem da ljudi potpuno doživljavaju tu atmosferu koju sam hteo da dočaram.
Sa kojim domaćim muzičarima sarađuješ i šta misliš o domaćoj sceni?
Pomenuo bih prvo muzičare koji su učestvovali u snimanju pesme “Sve je u redu”, to su: Milana Popović i Iva Pletikosić – prateći vokali, Vladimir Krkljuš i Vojno Dizdar – klavijature, Branko Trijić i Vladimir Tomić – gitare, Ivan Mirković i Miroslav Tovirac – bas gitare, Marko Kuzmanović – bubanj. Pored saradnje sa pomenutim muzičarima, kojima se mnogo zahvaljujem za doprinos u nastanku te pesme, sviram i u kubanskom bendu Salsa Y Punto, i vrlo sam ponosan na to što imam privilegiju da u Beogradu sviram sa izvanrednim kubanskim muzičarima.
Domaća scena je muzički siromašna, fali kreativnosti, fali osveženja, slaba je konkurencija među bendovima.
Često si u Parizu i tamo imaš priliku da radiš sa tamošnjim muzičarima, uporedi to sa Beogradom i reci nam svoje iskustvo? Kakav je Pariz prema ovako neobičnom muzičaru?
Pariz je muzički centar Evrope, pa čak i celog sveta. Imam utisak da su svi najkreativniji i najkvalitetniji muzičari tamo. Često pomislim šta ja tražim u Beogradu! (smeh)
Muzičar ili bend koji u Parizu napravi lokalni uspeh automatski je napravio i svetski uspeh, očekuje ga svetska turneja, veliki koncerti i sl. U Parizu sam upoznao mnoge buduće zvezde, a i mnoge sadašnje zvezde world music scene, kao sto su Fatumata Diavara (Fatoumata Diawara), Toni Alen (Tony Allen), Kezaja Džons (Keziah Jones)… Imao sam čast da sviram sa mnogima od njih. Pariz je prepun kreativne energije, inspiracija je na svakom koraku. Toliko koncerata koji oduševljavaju.
Razlika između muzičara kod nas i u Parizu je u tome što su muzičari u Parizu mnogo motivisaniji da stvaraju i rade, muzika je mnogo važnija nego kod nas, odnosno više se pažnje i sredstava ulaže u muziku i u kulturu uopšte.
U Parizu sam poslednji put boravio pre mesec dana, a povod mog odlaska tamo bio je veliki koncert u čast Fele Kutija (Fela Kuti) “Fela Day”, na kom sam i ja nastupio kao gost, a svirali su mnogi legendarni muzičari i pioniri afrobita, Šek Tidijan Sek, Dele Sosimi (Dele Sosimi), Iler Penda (Hilaire Penda), Mamani Keita (Mamani Keita), Čif Udo (Chief Udoh)… Pariz me je ponovo ozračio inspiracijom.
Gde bi voleo da tvoja muzika stigne, i šta bi ona mogla da promeni na dosadašnjoj domaćoj i svetskoj sceni?
Voleo bih da moja muzika dopre do svih ljudi koji bi uz nju mogli da uživaju i kojima će prijati da je slušaju.
Moja muzika donosi novi ukus na domaću i svetsku scenu. Ona je kao egzotični voćni koktel koji dosad niste probali, sastavljen od manga iz Benina, soursopa sa Kube (na španskom “guanabana”), ananasa iz Nigerije, baobaba iz Senegala, kokosa sa Jamajke, limete sa Floride, guave iz Etiopije i maline iz Srbije! Probajte, poslušajte i otkrićete novi ukus muzike!
Za sam kraj reci nam nešto interesantno o sebi, što nema veze sa tvojom karijerom, da bi te čitateljke bolje upoznale.
Mnogo sam putovao dosad, Afrika, Indija, Kuba, Amerika, Evropa… Moja putovanja puna su izazova, a to me inspiriše.
Putovanja su najbolji recept za razbijanje predrasuda i najveća škola u životu. Ali ako čovek nije radoznao, hrabar, spreman za izazove i sposoban da se prilagodi na drugačije uslove života, putovanje mu neće doneti mnogo. U svakoj zemlji trudio sam se da što više vremena provedem družeći se sa ljudima iz te zemlje. Što savetujem i drugima. Živeo sam najčešće u porodicama. Nikad nisam bio u nekom izolovanom, povlašćenom položaju bez kontakta sa okolinom. Ako otputujete u neku interesantnu zemlju, uživajte u čarima te zemlje, u muzici, u kontaktu sa ljudima, u njihovoj hrani… Nemojte da jedete u “McDonalds” restoranu, iako na primer postoji, nego potražite neki autentičan restoran sa kuhinjom te zemlje. Trudite se da upoznate ljude i kulturu te zemlje. To će vas obogatiti.
A ako čitateljke žele bolje da me upoznaju, neka požure dok sam tu, dok ponovo ne odem na neko nepredvidivo putovanje!
Fotografije: Nemanja Miščević i Mihailo Milovanović
Danijela Milovanović bavi se pisanjem i od pisanja beži. “Pisac je neko kome je pisanje mnogo teže nego drugim ljudima”, Tomas Man.
