Dvadesettrogodišnji fotograf, iliti bliže mlađoj ženskoj populaciji, onaj dobar frajer što vam padne donja vilica kad ga vidite na slici – e, moja je čast da vam predstavim svog sagovornika, fotografa Nemanju Maraša. Rođen 1989. godine u Beogradu, gde kasnije završava Fakultet primenjenih umetnosti, počinje svoju borbu sa vetrenjačama, bojeći dane svojim fotoaparatom. Dobro došli u svet ovog umetnika.
WANNABE MAGAZINE: Prvi fotoaparat dobili ste sa svojih šest godina (ovo već zvuči kao razgovor sa Đokovićem o teniskim lopticama), već 2006. pravi profesionalni. Šta je prvo što ste njime “škljocnuli”, a koja je bila prva fotografija nad kojom ste se nasmešili i zadovoljno klimnuli glavom: “To je to”?
NEMANJA MARAŠ: Sećanje na fotografije sa tog prvog fotoaparata ostaje mi na pet filmova koje sam ispucao u Čanju ni na šta, onako turistički, posle toga sam 2003. dobio digitalni kompakt-aparat i sa njega pamtim jedan dan fotografisanja i prvu fotografiju “kiša” koju i dalje čuvam, a sa prvim DSLR-om… nisam siguran, ali kao i svi – sve oko sebe.
Što se tiče tog klimanja glavom… Nisam siguran da li sam još uvek baš, baš klimnuo glavom ili su to samo veoma retke situacije, jer uvek težim ka boljem.
Na pitanje šta misli o prevari, Nemanja kroz smeh odlučno odgovara: “Ne mislim”
Zanima me vaše iskustvo kao fotografa modne kuće Mona iz 2011. godine. Mona ima jedno izgrađeno ime, ali kako sve to izgleda iza kulisa, kako ste počeli, da li ste imali tremu, nezadovoljstvo, za šta ste bogatiji postali…?
Generalno sam veoma zadovoljan našom saradnjom, umeju snimanja da budu mnogo teška, kolekcije su im preobimne, pa to zahteva mnogo vremena i pažnje u procesu izrade kampanje, ali naposletku, mislim da je saradnja odlična. Postao sam bogatiji za jedno iskustvo i za kolekciju “Custom made” kaputa.
Kako zavodite kada to radite?
Iskreno.
Maraš je art direktor Wannabe Magazine-a. Editorijal pod vodom
Moraću da citiram jedan deo iz novina “Zavičaj”, gde u tekstu “Živahni ples sa senkama naših misli” autorka teksta o vama, između ostalog, navodi: “Ako sam ikada videla da fotograf igrajući se senkama stvara svetlost, bilo je to u radu Nemanje Maraša. Ozbiljan samo zato jer je rođen sa slobodnom dušom za koju preuzima odgovornost i otvoren samo zbog toga što nikada nije poželeo da vidi manje”. Pokušajte da nam pojasnite proces nastajanja jedne fotografije, koliko je teško slikom obuhvatiti temu, uhvatiti osećanje, u ovom slučaju senku?
Svetlo i senka su osnova svakog fotografskog “crteža”, bez njih ne bi bilo predmetnosti. Način na koji mi plešemo sa njima je već individualna stvar duha. Nastajanje mojih modnih fotografija mora se odvojiti od procesa nastajanja onih ličnih, konceptualnih, ali sve počinje od ideje. Ideje koja nikada nije potpuna, ali ima neku osnovu i tek po stvaranju latentne slike, tek kad počnu da se kristališu obrisi projekta, tek tad se kristališe i ideja.
Omiljena odevna kombinacija: casual black
Prva stvar koju uradite čim otvorite oči?
Nažalost, konektujem se.
Vaš kutak pod nazivom “Intervencija”, u okviru projekta “Ssstep in to”, prožet je svetlošću. Koja je to konekcija, šta nam poručujete i pokazujete?
Svaka fotografija prožeta je svetlošću, jer naposletku, fotografija jeste umetnost pisanja svetlom. Projekat nije moj, već je idejni tvorac Flora Gotičeli (Flora Goticcelli), ja sam bio samo jedan od učesnika. Ono što sam ja uradio jeste da sam pomerio osnovu, svi smo imali projekciju nečijeg projekta koji je trebalo projektovati preko modela, ja sam samo nakosio projektor – kako bih umesto pravougaonika dobio nešto nalik na trougao, koji daje oku interesantnije linije vodilje. Jer naposletku – sve je stvar perspektive i ugla posmatranja.
Da li je i zašto mašta bitna?
Nema ništa bitnije. Tehnika se savlada, tehnologija je toliko napredovala da se ona Kodakova: “Vi pritisnete dugme, mi uradimo sve ostalo” pretvorila u neku sasvim novu dimenziju: “Mujo, nahrani svinju i ne diraj dugmiće” – tako da danas u umetnosti, pogotovu fotografskoj, ostalo je samo ono lično, ideja.
“Sve počinje od ideje”
Podelite sa nama utiske o svojoj trećoj samostalnoj izložbi “3818” i da li će joj budući projekti biti slični?
“3818” je moj drugi veliki projekat tog tipa i opet koliko sličan, toliko i različit od prethodnog. Lično smatram da je eksperiment uspeo, a sad za više od toga… na drugima je da procene.
Taj projekat se može posmatrati kao višeslojna stvar, tako da će sličnost postojati svakako, ali koja i u kojoj meri – ostaje pitanje, ponajviše mislim da će ostati sličnost teme, kao te političko-socijalne angažovane umetnosti.
Koji je za vas najbolji završetak dana?
Nakon poslovno i privatno ispunjenog dana, posmatrati zalazak sunca na reci uz čašu dobrog vina i voljene osobe, upušten u kvalitetnu filozofsku raspravu.
Ostvario je uspešnu saradnju sa Mirkom Lukovićem, Kristinom Kovač, Ninom, Strukom, Batom Spasojevićem, Dejanom Despotovićem
Naposletku, zašto baš modna fotografija, Nemanja? Da li ste vi pronašli nju ili ona vas?
Mislim da kada stvari funkcionišu i kada su kao takve predviđene da se prosto nađu, nema tu preuzimanja i prebacivanja krivice. Kada sam počinjao, interesovanje mi je bilo usmereno ka modnoj fotografiji, ponajviše jer smatram da je modna fotografija jedina fotografija koja dopušta veliku količinu slobode i upliva umetnosti u komercijalni svet.
Dragi moji, ovo je bio:
Uživajte!
Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
