Srpskoj publici je nedavno otkriven novi mladi talenat. U pitanju je glumica Isidora Simijonović kojoj je pripala uloga Jasne u filmu “Klip”. Prva velika uloga donela joj je brojne pohvale kritičara, ali i nagradu na filmskom festivalu u Viljnusu. Saznajte na koji način se Isidora pripremala za ulogu, šta voli da radi kada nije na pozornici ili pred kamerama i kakvi su joj planovi za budućnost.
WANNABE MAGAZINE: Uloga Jasne u filmu “Klip” je tvoje prvo značajno glumačko iskustvo. Kako si se osećala kada je izbor za glavnu ulogu pao upravo na tebe?
ISIDORA SIMIJONOVIĆ: Osećanja su bila pomešana. Bila sam veoma srećna, međutim kasnije je došla trema i osećaj velike odgovornosti prema onome što me je očekivalo. Znala sam da je preda mnom veliki trud i rad koji treba uložiti. I dugo nisam bila sigurna da li ću uspeti da iznesem sve ono što se od mene očekivalo. Međutim, kako su odmicale probe, postajala sam sigurnija u sebe i ono što radim. U tome mi je najviše pomogla sama rediteljka, Maja Miloš, koja je zaista bila potpuno posvećena radu sa glumcima na čemu sam joj veoma zahvalna.
Lik koji si tumačila je izuzetno zahtevan za izvedbu. Da li ti je predstavljalo problem da se saživiš sa njim, s obzirom na to da ne potičeš iz takvog miljea?
Svakako je zahtevalo trud i višemesečnu potpunu posvećenost ulozi. Najvažnije mi je bilo da odbacim predrasude, da pronađem ono što sam želela da Jasna nosi u sebi, a ne ono što je spolja. Bilo mi je važno da upoznam njene probleme i okruženje i samim tim razumem njene postupke. Mislim da je besmisleno osuđivati bilo koga, jer niti smo sami bezgrešni, niti možemo da znamo šta se krije iza nečije spoljašnjosti. Kada bi se svako od nas dovoljno bavio sobom, za osudu i predrasude ne bi bilo ni vremena, ni potrebe.
Uloga Jasne je bila Isidorin prvi profesionalni angažman
“Klip” je izuzetno jak i težak film koji oslikava našu realnost, upravo zato i odiše mnogim eksplicitnim scenama. Da li su ti ove scene predstavljale problem?
U odnosu na glumački zahtevnije scene u filmu, nisu. Mi smo sve scene probali i već smo imali utvrđene koreografije pre samog snimanja. Svi smo imali vrlo otvoren odnos, pun poverenja, tako da nije bilo razloga da bilo šta bude problem.
U filmu tumačiš lik devojke koja se zaljubljuje u izvesnog Đoleta koga glumi Vukašin Jasnić. Videli smo kako se u filmu slažete, a kako ste se slagali na setu i van njega?
Sjajno. Prijatelji smo i danas. Na setu smo uvek bodrili jedno drugo, kad god je za to bilo potrebe. Dobro se zabavljali, onda kada je za to bilo vremena. I što je najvažnije, imali smo puno poverenje jedno u drugo, a zajedno u Maju Miloš.
O tvom izuzetnom performansu govori i nagrada za najbolju glumicu koju si dobila na festivalu u Viljnusu. Kako su tvoji roditelji i društvo reagovali na tvoju ulogu?
Od samog početka sam imala punu podršku prijatelja i porodice, koja mi je bila najvažnija i tokom rada na filmu, kao i sada. Oni su veoma zadovoljni i ponosni, što mi je izuzetno drago, jer su uvek bili moji najoštriji kritičari.
Dok neki nikada ne uspeju da pronađu životni poziv, Isidora je svoj znala još od malih nogu
Već kao vrlo mlada ćeš postati poznata srpskoj, ali i inostranoj publici što samo ide u prilog tvom glumačkom talentu. Kada si se uopšte odlučila za ovaj poziv?
Možda zvuči smešno, ali se ta ljubav rodila jos u vrtiću. Kasnije se to nastavilo u glumačkoj školi Bojana Lojkovića, gde svake godine spremimo po jednu predstavu. “Klip” je bio moj prvi profesionalni angažman.
Gluma je svakako tvoja prva okupacija i verovatno će i ostati. Šta te još pored nje ispunjava?
Ispunjavaju me sitnice, one male lepe stvari koje nam se svakog dana dešavaju, a na koje često zaboravljamo. Volim da sviram klavir, note dolaze onda kada mi ponestane reči, a osećam potrebu nešto da kažem, da se ispraznim.
Ovaj film predstavlja tvoju odskočnu dasku. Kakvi su ti planovi za budućnost?
Želja mi je da nastavim da se bavim glumom. Postoje planovi, ali pre svega želim da upišem Akademiju.
Naslovna i prva fotografija: Rogier Maaskant
Druga fotografija: Branko Starčević
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
