Wannabe intervju: Jovan Gojković

“Lepota je u oku posmatrača” moto je kojim se vodi naš današnji gost, dvadesetčetvorogodišnji fotograf i budući pravnik, Jovan Gojković. Rodom iz Aleksinca, sa stalnim boravištem u Nišu, gde je 2005. godine upisao Pravni fakultet, i negde u isto vreme otkrio strast prema fotografiji. Baveći se prvenstveno “uličnom” odnosno socijalnom fotografijom pokušava da prikaže svet u kojem živi na najrealniji način, bez šminke i predrasuda, ali sa puno emocija, jer fotografiju vidi kao najbolji način izražavanja onog emotivnog u nama. Urednik je jednog od najpopularnijih foruma koji se bave fotografijom, i pobednik EXIT-ovog i HTC-ovog fotografskog takmičenja. U više navrata njegove fotografije je objavljivao “Re Foto”, jedan od najeminentnijih fotografskih magazina u Srbiji, a Jovanova fotografija “Posle škole” bila je i deo finalnog izbora takmičenja ovog magazina, i našla se na izložbama u svim većim gradovima Srbije. Njegova prva samostalan izložba pod imenom “See The Music” premijerno je prikazana u Aleksincu prošle godine, da bi kasnije bila deo mnogobrojnih izložbi u širom naše zemlje ali i inostranstva. Jovan za Wannabe Magazine priča o svojim počecima, planovima, ali i perspektivi fotografske profesije u Srbiji.

WANNABE MAGAZINE: Odakle interesovanje za fotografiju?

JOVAN GOJKOVIĆ: Mislim da sam to uvek nekako imao u sebi. Možda bih ipak mogao da kažem da sam fotografiju najviše zavoleo zbog filma. Veliki sam ljubitelj kinematografije, a sedma umetnost je u velikoj meri povezana sa fotografijom.

Čime se najviše baviš u svojim fotografijama?

Socijalnim temama. Najzanimljivije priče su upravo one iz svakodnevnog života, one na koje je potrebno skrenuti pažnju. Zato su dokumentarna i ulična fotografija moj primarni interes i smatram da je priča najbitniji deo fotografije. Tehnički kvalitet je naravno bitan jer su tehnički korektne fotografije primamljivije za oko i samim tim, svojom estetikom, doprinose da gledalac obrati dovoljno pažnje i potrudi se da pročita fotografiju.

Kako bi opisao svoja dosadašnja iskustva u vezi bavljenja fotografijom?

Biti dokumentarni fotograf danas je jako teško. Ljudi su dosta zatvoreni, nemaju poverenja, ponekad se osećam kao da nosim oružje u ruci, a ne aparat. To mogu donekle i da razumem, ali mi se dešavalo da se sa aparatom na ulici osećam neprijatno. Tu barijeru još uvek nisam potpuno probio. Sa druge strane, na primer, na muzičkim festivalima i velikim manifestacijama sve to nestaje i potpuno mogu da se opustim.

Kako se slažu pravnik i fotograf u tebi?

Nekako su to skoro potpuno odvojeni aspekti mog života. Fotografija mi dođe nešto kao “odmor” od prava.

Postoji li fotografija na koju si posebno ponosan?

Jednu fotografiju ne bih mogao da izdvojim, ali bih izdvojio seriju fotografija koju sam usnimio u Bečeju i Bačkom Petrovom Selu. Tamo sam boravio u oktobru i novembru 2010. na Photo Message seminaru čija je tema bila upotreba fotografije u borbi protiv siromaštva.

Imaš li fotografske uzore?

Da. To su Henri Cartier-Bresson, James Nachtwey, Robert Capa, Josef Koudelka… Od domaćih fotografa bih izdvojio Tomislava Peterneka.

Tvoje želje i planovi u vezi sa bavljenjem fotografijom?

Moji planovi u životu su uglavnom kratkoročni. Iako naravno imam i dugoročne planove, težim da uvek idem korak po korak. Želeo bih da do kraja godine priredim jednu izložbu dokumentarnih fotografija u Nišu, ali bih voleo da te fotografije izložim i u drugim gradovima. Nažalost, za sve to su potrebni sponzori, a naći nekoga ko želi da finansira takve projekte u Srbiji danas je teško. Na duge staze, voleo bih da jednom objavim foto monografiju.

Fotografija u Srbiji kao primarna profesija: da ili ne? Zašto?

Što se mene lično tiče, ne. Jednostavno planiram da mi primarna profesija bude vezana za pravosuđe. Generalno, ko voli komercijalnu fotografiju može fino da zaradi i da živi od toga ukoliko je dobar, naravno, u svom poslu. Da nisam upisao Pravni fakultet, verovatno bih se bavio novinarskom fotografijom, mada to i nije baš unosan posao kod nas. Na zapadu je situacija nešto drugačija.