Upoznajte Lidiju Nikolić, književnicu i autorku dokumentarne biografske povesti “Osećanja. O. Sećanja.” koja je na osnovu “Politikine” ankete “Pamtiću u 2011.” proglašena knjigom godine. Uskoro će se pojaviti i drugo izdanje ove knjige o nezaboravnoj beogradskoj rok heroini Margiti Stefanović, klavijaturistkinji benda Ekatarina Velika. Kao njena najbolja drugarica iz detinjstva i kroz ceo život, Lidija je odlučila da sa čitaocima podeli izuzetno intimnu priču o sebi i Margiti, njihovom zajedničkom odrastanju, snalaženju u strašnom Beogradu devedesetih i, nažalost, tragičnom rastanku. Ovo je priča o dve najbolje prijateljice čije su duše, bez obzira na često nemilosrdne životne okolnosti, ostale zauvek isprepletane.
WANNABE MAGAZINE: Knjigu “Osećanja. O. Sećanja” pisali ste tri godine na osnovu svojih uspomena i onoga što je za sobom ostavila Margita Stefanović, Magi. To su dnevnici, crteži, pesme, pisma, poruke, puni bolne istine o njenoj borbi sa samom sobom. Da li ste otkrili nešto u vezi sa vašim prijateljstvom ili njenom ličnošću čega ranije niste bili svesni?
Lidija Nikolić: Otkrila sam koliko su joj značile uspomene. Svaku čestitku, pismo, razglednicu, ceduljicu koju je tokom života dobila uspela je da sačuva i onda kada je bez svega drugog ostala. Za mene je bilo otkriće i njena vezanost za oca i bliskost sa njim, sudeći po porukama koje su svakodnevno razmenjivali. Njen veliki talenat za crtanje i pisanje takođe je bio nepoznat svima nama. Način na koji mi se obraćala u svojim dnevnicima i pismima koje mi nikada nije poslala, otkrili su mi da sam joj bila važna i da sam bila voljena, a nisam znala koliko. Ostala sam poražena osećanjem da joj nisam dovoljno uzvratila, jer joj u tome, kao ni u svemu ostalom, nisam bila ravna.
Vaše i Margitino upoznavanje, odrastanje i srastanje opisujete kroz knjigu kao sudbinski spoj. Da li je za vas vaše prijateljstvo dokaz da duše zaista na neki način pronalaze jedna drugu i kakvo je to bogatstvo u životu?
Naše prijateljstvo je dokaz da se “srodne duše” pronalaze, ali i da se “suprotnosti privlače”. Ono je potvrda istinitosti ideje, poznate još od “Epa o Gilgamešu”, o neraskidivoj povezanosti dvoje potpuno različitih bića, ali duhovno srodnih. Svesna te različitosti, Margita je još u detinjstvu govorila da smo mi “dva sveta”. Objašnjenje za opstanak našeg prijateljstva izrekla je rečenicom: “Ljubav nas traje!” I dodala, aludirajući na jednu našu igru iz detinjstva: “Srasla su nam leđa, urasla krila, moja su u tebi, tvoja su u meni…” To jeste dragocenost, ali i prokletstvo, kao u jevrejskoj kletvi: “Dabogda imao, pa nemao!”
Lidija Nikolić levo, Margita Stefanović desno
“Osećanja. O. Sećanja” je svedočanstvo Margitine unutrašnje borbe sa sobom, ali i sa stvarnim svetom oko sebe. Bez obzira na svu snagu koju je imala za druge, takvu snagu nije imala za sebe. U jednom od svojih zapisa, ona se i sama pita o tome. Da li vi možete to da nam odgonetnete?
Svima nama je lakše da pomognemo drugima nego sami sebi. Ne može se reći da nije pokušavala… Tražila je spas u ljubavi, prijateljstvu, radu, umetnosti, veri, istočnjačkim mudrostima, lekovitosti smeha. Nažalost, suviše je bilo stvari protiv kojih je morala da se bori: autoritet majke, teret slave, gubitak voljenih, zavist i zavisnost, besparica i bolest. Doživljavala je poraz za porazom o čemu svedoči i ključna reč u njenim zapisima – BEZ!
Margita Stefanović, foto: Srđan Vejvoda
Čitajući knjigu, čini se da je ona najviše žudela za ljubavlju, a ne može se reći da joj dosta ljudi nije pružalo. Koji je to delić emotivne slagalice koji nikako nije mogla da pronađe?
U prvi mah nameće se odgovor da je njen način života osujetio svaku valjanu emotivnu vezu. Ali odgovor nije tako jednostavan. S jedne strane, kao žrtva pogrešnog vaspitanja, bila je sklona potčinjavanju, a zdravi odnosi podrazumevaju ravnopravnost. S druge strane, morala je biti svesna svoje superiornosti i teškoće da pronađe one koji su joj dorasli i taj paradoks rađa jedno od mnoštva pitanja koja ostaju bez odgovora.
U jednom tekstu ste napisali da sa Margitom nikada niste razgovarali o njenom načinu života niti problemu sa drogom. Iako je sasvim jasno da u tome ne leži ni delić suštine vašeg odnosa, da li ste osećali potrebu da joj pomognete i izbavite iz svega toga?
Mnogi koji su bili bliski sa Margitom ostali su posle njenog odlaska sa teškim teretom na duši zbog nemogućnosti da joj pomognu. Pošto nikada nije priznavala da ima problem, ni prihvatala razgovor o tome, niti tražila pomoć, bilo je potpuno nemoguće prekoračiti granicu koju je postavila ili preskočiti zid koji je oko sebe podigla. Mislila je da može sama da se izbavi, u čemu sam je podržavala, rečima i ljubavlju, i takva vrsta pomoći bila joj je dragocena o čemu svedoči činjenica da je do smrti nosila sa sobom u novčaniku moje pismo i “čitala ga kao Bibliju”.
Mnogi koji su je poznavali, pisali su da se ona nikada i ni zbog čega nije kajala. Njena biografija ipak ostavlja drugačiji utisak. Šta vi mislite sada sa ove tačke gledišta?
Kada je govorila o kajanju, pre svega je mislila na svoje opredeljenje da se posveti rokenrolu, a ne klasičnoj muzici, arhitekturi, porodici i deci. Što se drugih stvari tiče, jasno je da je pokajanjem tražila oprost grehova. Okrenula se veri i crkvi, krstila se, pevala u crkvenom horu i ispunjavala svoje sveske molitvama. Premda je isticala da je jedini “pravi greh odbaciti sebe, osnovno Ja s početka”.
Mislite li da bi vam Magi rekla “Jaoo Tiiipeee” za “Osećanja. O. Sećanja” kao što je to činila kada je htela da izrazi oduševljenje nečim što ste uspešno uradili?
Noseći teško breme pisanja ovakve knjige, i ja sam se sve vreme pitala šta bi Margita rekla… Ono čime sam se rukovodila nije bilo “šta je pisac hteo da kaže”, niti šta će reći čitaoci nego na prvom mestu – “šta bi rekla Margita?” Sve moje sumnje i nedoumice raspršila je Zorica Bajin-Đukanović kada je rekla: “Sigurna sam da bi Margita bila radosna da ovo ogledalo drži u rukama!”
foto: Srđan Vejvoda
Kakav je bio Beograd u kojem ste vi odrastale, a kakav je za nas koji sada stasavamo?
U svom pismu sa letovanja 1974, Magi se žali na dosadu, iako je na moru, i jedva čeka kad će kući, pa da opet “klacka po dobrom, starom Beogradu”. 20 godina kasnije naziva naš voljeni grad “strašnim Beogradom” u svojim pismima, dnevnicima, intervjuima, pa čak i u čitulji ocu koju lektor ispravlja promenivši reč “strašan” u “bolan”. No, ona do smrti ne odustaje od svog doživljaja Beograda kao strašnog i ne verujem da bi i danas. Pa ipak, iako je imala prilike da kao i mnogi pobegne iz njega, na pitanje zašto je ostala, odgovorila je: “Jer bez obzira gde se postavim trenutno, shvatim da moj trag vodi do kuće, a to je u Beogradu…”
Kada biste mogli, šta biste promenili u njemu?
Mnogo toga… Nakon tih promena, više ne bi bilo pasa bez doma, dece bez roditelja, ljudi bez posla, bolesnih bez lekova, starih bez hleba i umrlih bez spomena.
foto: Marko Stoimenov
Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.
