WANNABE MAGAZINE: Predstavi nam se u tri rečenice?
LUKA MARKOVIĆ: Imam 22 godine. Živim i uvek ću živeti u Beogradu. Završio sam master studije violine. Pripremam program za koncerte i pišem magistarski rad iz muzičke pedagogije.
Od kada se baviš muzikom i zašto baš violina?
Muzikom se bavim od pete godine. Počeo sam da sviram i klavir i violinu. Klavir je išao lako, a violina je bila izazov. I sad je to instrument koji mi pruža mogućnost da izrazim sve što ne mogu rečima.
Šta voliš da slušaš od muzike?
Od klasičara – Baha, Mocarta , Bramsa, i ruske kompozitore (Prokofiev, Čajkovski), od popularne muzike samo onu koja ima snažnu energiju i zanimljivu emociju. To mogu da budu i dobri narodnjaci ako je odgovarajuće okruženje.
Čime se baviš u slobodno vreme?
Pored koncerata obožavam pozorište. Izlazim i u klubove, igram tenis i košarku.
Šta smatraš svojim najvećim uspehom?
Najveći uspeh je to što sam postavio neku vrstu discipline, upornosti i svesti o svojoj profesiji. Uspesi koje vrednuju drugi brzo odu u prošlost, prolazni su.
Koji su ti ciljevi za budućnost?
Cilj mi je da se što više usavršavam i da javno nastupam. A u budućnosti bih voleo da se bavim muzičkom pedagogijom.
Na čemu trenutno radiš?
Trenutno se pripremam za međunarodno takmičenje u Beogradu (Ženes) koje počinje krajem marta. U pitanju je internacionalno omladinsko takmičenje. Pravo učešća imaju svi do 30 godina starosti.
Koliko je teško baviti se muzikom u Srbiji?
Za sada ne razmišljam u tom smislu. U Srbiji je kao i u svakoj drugoj zemlji, ni bolje ni gore. Klasična muzika je elitistička i tako treba i da ostane.
Ko ti je muzički uzor?
Mnogo je uzora, a trenutno pratim sviranje Nikite Borisoglebskog. U muzičkoj pedagogiji voleo bih da dostignem nivo profesora Dejana Mihailovića koji je iškolovao maltene sve naše značajnije violiniste.
Da li veruješ u ljubav?
Naravno da ne verujem. Ljubav je izmišljotina besposlenih ljudi. Nešto totalno apstraktno. Šalim se, naravno.
Šta treba da ima devojka da bi te osvojila?
Da ume da hoda na visokim potpeticama i da ume žestoko da se naljuti.
Reci nam nešto o sebi što malo ko zna?
Trenirao sam boks, ali o tome sam mudro ćutao pred profesorima violine. Volim čokolino i bebi voćne obroke. Iako sam u školi bio antitalenat za likovno, dobio sam zahvalnicu sa potpisom mitropolita Amfilohija za crtež ”Usekovanje glave Jovana Krstitelja”. Vlasnik sam pet ari suvog kamena u Crnoj Gori, a malo je falilo da nešto nasledim u selu Klisura kod Bele Palanke, Pirotski okrug.
Koji parfem koristiš?
Koji mi padne pod ruku, odnosno onaj koga igrom slučaja dobijem za rodjendan. U parfeme se sigurno više razumeju žene.
Da možeš da poželiš bilo šta sada, šta bi to bilo?
Poželeo bih da budem glavni glumac u nekom domaćem filmu. Pošto se u bajkama ostvaruju tri želje, druga bi bila da odigram jedan set sa Đokovićem, a treća je isključivo materijalne prirode tako da se ne uklapa u ovaj kontekst. Posle toga, zlatna ribica bi, što se mene tiče, mogla u zasluženu penziju.
Šta želiš da poručiš našim čitaocima?
Svima bih poručio da makar i prisilno slušaju klasičnu muziku bar sat dnevno. Postaće im reper za sve ostale vrste muzike. Osim toga da bar povremeno odu na neki koncert.
Jovana Miljanović je, pre svega, veliki sanjar. Piše pesme, priče i svoj neobični blog. Oseća potrebu da uvek bude u toku sa najnovijim informacijama iz sveta – kako bitnim, tako i nebitnim. Živi za putovanja, druženje, modu, umetnost i ukusnu hranu. Omiljeni citat: “Per aspera ad astra”. Spremna na sve da ostvari svoje snove.
