Po završetku jednog fakulteta, Marija Ignjatović nije odustala od svojih snova o umetnosti. Prepustila se modi i dozvolila je da je intuicija i fantazija vode kroz taj svet. Planira dalje usavršavanje i krupnim koracima korača ka svom cilju.
WANNABE MAGAZINE: Kada si i kako otkrila svoj talenat za kreiranje odeće?
Marija Ignjatović: Još od ranog detinjstva, većinu svoga vremena provodila sam pokraj oca, dok je slikao u svom ateljeu. Vremenom sam i sama počela da učim tehnike crtanja. Upravo u tim trenucima u meni se javila potreba za stvaranjem i kreiranjem. Glavni “krivac” što sam svoju stvaralačku energiju kasnije preusmerila na dizajniranje odeće je još jedan član moje porodice – moja baka. Njeno višedecenijsko iskustvo u šivenju odeće bilo je sasvim dovoljno da me poduči osnovama šivenja. I tako, dok sam provodila vreme pokraj meni dve drage osobe, nastale su prve skice i istovremeno se rodila ljubav prema dizajnu odeće.
Diplomirala si modni dizajn na “Accademia dell Lusso-Instituti Callegari”, a potom si otišla u Minhen na tromesečnu praksu. Osvajala si i brojne nagrade. Na koji dosadašnji uspeh si posebno ponosna?
Definitivno mi je najdraži moj prvi realizovani model, a to je modifikacija male crne haljine. Već pri prvom prezentovanju, na takmičenju mladih neafirmisanih dizajnera u prostorijama “Supermarket concept store-a” dobila je pozitivne kritike od stručnih ljudi iz oblasti dizajna i bila je krunisana prvom nagradom.
Sa kojim problemima se susreću mladi dizajneri u Srbiji?
Da citiram Oša (Osho): “Stvaralac ne sme da ide utabanom stazom. Mora sam sebi da prokrči put. Mora da istraži džungle života. Mora da ide sam. Mora da se izdvoji iz mase, iz kolektivne psihologije.” To izdvajanje iz mainstrim razmišljanja za posledicu ima neprihvatanje novih ideja. Upravo to je najveći problem mladih dizajnera u Srbiji. Volela bih da se uništi kolektivni um i da se omogući pojedincu sloboda da bude to što jeste.
Da li je u dizajnerskom radu važnije obrazovanje, novac ili talenat?
Bitna su sva tri faktora. Sa jedne strane, bez talenta i adekvatnog obrazovanja ne možete kreirati kvalitetan (u svakom smislu) model, a sa druge strane, bez novca ne možete realizovati i prezentovati svoju ideju i na taj način ostvariti interakciju sa publikom.
Šta te inspiriše i gde nalaziš ideje za rad?
Možda će zvučati kao kliše, ali inspiracija je svuda oko mene. Ona evoluira zajedno sa mnom i toga sam svesna. Trenutno me najviše inspiriše arhitektura – igra linija i bogatstvo oblika i forme poznatih građevina koje uglavnom imaju futuristički koncept: “Weisman Art Museum”, “Marques Deriscal Hotel”, “Valencia opera house”, kao i Japan, tradicionalne muške i ženske nošnje drevnog Japana, kao i sama kultura življenja i shvatanja života.
Uživaš u igri tekstura, forme i oblika, te kombinuješ više stilova i stapaš ih u jednu celinu. Tvoje kreacije su uglavnom crne ili bele boje. Planiraš li da “proširiš” paletu?
Svakako da da, jer boju doživljavam kao jako oružje i moćan dizajnerski alat. Crna i bela su mi posebno bliske zbog širokog spektra, kada je sam dizajn u pitanju. Dozvoljavaju mi eksperiment, kao i igru forme i strukture, u čemu jako uživam.
Kojim osobama su namenjene tvoje kreacije?
Modeli su namenjeni pozitivnim, slobodnim i hrabrim osobama koje su okrenute ka umetnosti i koje prkose nepisanim društvenim normama kao i ograničenjima bile koje vrste. Ove osobe se usuđuju da budu drugačije, te svojom pojavom i razmišljanjem ruše sve tabue, dok istovremeno u odevanju teže ka određenoj dozi elegancije.
Ralf Loren (Ralph Louren) je rekao: “Ja ne dizajniram odeću. Ja dizajniram snove.” Da li si saglasna sa njegovom mišlju?
Apsolutno. Za mene kreiranje odeće predstavlja prizmu kroz koju ispoljavam svoju kreativnu energiju. Još uvek se igram, maštam i sanjam…
Koja kombinacija nikada ne izlazi iz mode?
Kombinacija mašte i smelosti.
Kakvi su tvoji dalji planovi za napredak u karijeri?
Plan je svakako da se i dalje razvijam kao individua, da radim na novim idejama, da otvaram nove horizonte, da stvaram, da obavljam svoj posao s ljubavlju, a haljine će doći kao rezultat svega… prirodno…
Izvori fotografija: stapikanap.com, Ivana Čutura, dropbox.com, Modni svet Srbija, ukparobrod.rs
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.