"Interesovanje za fotografiju rodilo se još u detinjstvu, i nastavilo da se razvija u srednjoj školi. Tada sam i počela da šaljem radove na prve konkurse"
Marija Kerekeš je diplomirani inženjer primenjene fotografije. Njen rad priznat je od strane nekoliko inostranih magazina, a njena energija usmerena je ka umetnosti. Šta ima da kaže na tu temu i kako su izgledali njeni počeci pročitajte u intervjuu.
WANNABE MAGAZINE: Kako je izgledao tvoj prvi susret za profesionalnom fotografijom i kada se zapravo rodila ljubav prema toj umetnosti?
MARIJA KEREKEŠ: Interesovanje za fotografiju rodilo se još u detinjstvu, i nastavilo je da se razvija u srednjoj školi. Tada sam i počela da šaljem radove na prve konkurse. Sada kad se osvrnem na period odrastanja i razmišljanja “šta ću biti kad porastem”, uviđam da sam nesvesno sve to privlačila. Sakupljala sam reklame iz magazina, modnih časopisa, reklame najnovijih automobila, fotoaparata… I prosto, kada je došlo vreme da se opredelim šta ću dalje posle srednje, fotografija je došla kao prirodan izbor, jer sam i godinama pre bila fokusirana na nju i fotografisala.
Da li je za jednog profesionalnog fotografa presudan talenat ili se fotografija uči, i koliko je zapravo bitna oprema?
Fotografija se prvenstveno mora osećati i voleti, jako voleti da bi se to i videlo na fotografijama. Talenat je početak, a učenjem se samo postaje sve bolji, jer postoje određena pravila kompozicije koja treba usvojiti i savladati da bi se svaka ideja kultivisala i dobila kvalitetnu formu.
Oprema je bitna, jer je to naše sredstvo za rad, ali nije presudna. Mislim da sam najviše inspiracije imala kada sam intenzivno počela da koristim objektiv od 50mm, jer zaista mislim da umetnik vidi svoje najveće potencijale kada se tehnički ograniči i radi samo unutar tih ograničenja.
"Fotografija se prvenstveno mora osećati i voleti, jako voleti da bi se to i videlo na fotografijama"
Šta najviše voliš da fotografišeš?
Dobra ideja i dobro osmišljen koncept obećavajuće su polazište za bavljenje bilo kojom temom. Ali, generalno, volim igru između primenjene i umetničke fotografije, i to me najviše inspiriše.
Trudim se da “uhvatim” emociju koja postaje deo fotografije i inspiracija za dalji rad.
Na šta si u svojoj karijeri najponosnija?
Za sada je to moja diplomska izložba fotografija. Bila sam vođena idejom koja je u tom momentu delovala neostvarljivo – modelima je trebalo zakačiti delove za motorna vozila u kose! Ipak, ideju sam uspela da realizujem.
"Trudim se da ‘uhvatim’ emociju koja postaje deo fotografije i inspiracija za dalji rad"
Smatraš li fotografiju hobijem ili poslom?
Još u detinjstvu dobila sam koristan savet od moje mame: da je u životu jako bitno da radiš posao koji voliš, a ne koji moraš. Tako da sam ja izabrala da ne moram nijedan dan u životu da radim.
Koji su tvoji budući planovi i imaš li neke projekte u bliskoj budućnosti?
Plan mi je da razvijam svoje ideje i poglede na svoj stil fotografisanja i, naravno, da ceo svet vidi moje fotografije i uživa u njima.
Anđela Najdanović voli da voli. Život. Modu. Amelijin Pariz. Kerin Njujork. Pozorište. Vogue. Beograd. I to u proleće. Uz miris jorgovana. Obožava kada je njen iPod shuffle iznenadi glasom Louis-a Armstrong-a dok se šeta beogradskim asfaltom. U podne. I uživa u sladoledu. Sa ukusom maline. Sour&Sweet. “J’aime bien les couchers de soleil. Allons voir un coucher de soleil…
