Ako ste kojim slučajem bili na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, verovatno ste imali priliku da sretnete mladu autorku Martinu Malešev koja je publici predstavila svoj roman “Da li znaš šta je najlepše na svetu?” u izdanju Regonalnog centra za mlade talente “Mihailo Pupin” iz Pančeva. Ova dvadesettrogodišnja autorka iza sebe ima već dva romana. Osim već pomenutog koji je ugledao svetlost dana 2008, Martina je 2005. objavila i roman “Neko ko to nije zaslužio” uz pomoć “Prijatelja dece“ i Gimnazije u Kovačici. Mlada književnica je apsolvent Filološkog fakulteta u Beogradu.
Mlada književnica je na ovogodišnjem Sajmu knjiga predstavila svoj drugi roman
WANNABE MAGAZINE: Pisanje za Vas predstavlja način da ispoljite ono što osećate i opišete svet koji vas okružuje. Do sada ste napisali i objavili dva romana. Da li pamtite svoju prvu literarnu kreaciju?
MARTINA MALEŠEV: Obe knjige sam napisala u sličnom starosnom dobu, ali je inspiracija različita. Za prvu je to pre svega ljubav, a za drugu je surova životna realnost. Pisane su na različite načine, prva duže nego druga, a opet više pamtim tu drugu, poslednju. Valjda je to zbog toga što je ona pisana iz nekog jačeg osećanja, želje da drugima prenesem ono što znam, pošto je u njoj zastupljena tema obolelih od raka. A prva je više nastala kao ventil nagomilanih emocija. Za ostala dela, kao i za sve što napravimo u životu – ono što nam je draže toga se sećamo, ono što nije – jedva da pamtimo.
Prvu knjigu “Neko ko to nije zaslužio“ objavili ste 2005, dok je tri godine kasnije ugledao svetlost dana i Vaš drugi roman, “Da li znaš šta je najlepše na svetu?“, inspirisan istinitim događajima iz Vašeg života. Kada i kako ste otkrili ljubav prema pisanoj reči?
Verujem da su prava dela ona koja su pisana iskreno s nekom pobudom, uverenjem. Bez obzira na to što sam pisala i ranije, ljubav prema pisanju sam otkrila tek posle objavljivanja drugog romana. Tako sam i odlučila da se time malo ozbiljnije bavim, pa sam upisala Srpski jezik i književnost, kurseve pisanja i, naravno, nastavila da pišem.
Roman "Da li znaš šta je najlepše na svetu?" inspirisan je događajima iz njenog života
Nedavno ste na beogradskom Sajmu knjiga čitalačkoj publici prvi put predstavili roman “Da li znaš šta je najlepše na svetu?“. Da li je lakše biti u ulozi čitaoca, ili u ulozi autora na jednoj takvoj prestižnoj književnoj manifestaciji?
Definitivno u ulozi čitaoca, mada je svakako vredno iskustvo biti u ulozi oba.
Postoje ljudi koji veruju da se ništa ne događa bez razloga, bilo da se radi o dobrim ili lošim stvarima. I jedne i druge u velikoj meri utiču na tok našeg života. Koliko je sudbina umešala prste u književni život Martine Malešev?
Mnogo. Pa, recimo, da nije bilo mog lošeg životnog iskustva nikada ne bih otkrila tu ljubav prema pisanoj reči i mi ne bismo danas pričali o romanu. To iskustvo mi je došlo kao prosvetljenje i navelo me da gledam na život drugim očima, pa otud i potreba da to i drugima prenesem. Uverena sam u to da je ta knjiga morala biti napisana, jer sam je pisala sa 15 godina bez ikakvog spisateljskog znanja. Zato uvek kažem da je ona MORALA biti napisana! Pisala sam je sa takvim žarom i verom u to što pišem da i sada kada sam odrasla i dalje verujem u svaku rečenicu! Posle tri godine traženja izdavača, na kraju mi je on došao sam. Ove godine knjiga je doživela svoje drugo izdanje i ponovo mogu da kažem s razlogom, jer zahvaljujući NURDOR-u, ta centralna priča o raku je zaživela i van romana. Dakle, i ja sam od onih koji misle da se sve dešava s razlogom, samo je na nama da ga otkrijemo i prihvatimo.
Kada bi Martina Malešev bila u mogućnost da na jedan dan uskoči u kožu jednog poznatog pisca, ko bi to bio i zašto?
Horhe Luis Borhes. To ime mi je posebno, jer njegov način pisanja mi je poslužio kao uzor i dalje mi služi. Nemoguće je uskočiti u njegovu kožu sada, pošto odavno nije živ. Ali da mi je da naučim da se služim metaforama i sumbolima kao on, i da umem na svakom kraju svoje priče da iznenadim čitaoca, ne ostavljajući ga ravnodušnim, bila bih više nego zadovoljna.
Borhes je pisac u čiju bi kožu najradije uskočila
Šta je izvor vaše motivacije i snage za svestrani rad, i kako čovek da se zagleda u svoju suštinu i tu pronađe odgovore?
Uvek motiviše život i ceo paket koji ga čini. Ali potreba za umetničkim radom je ono što se nalazi u čoveku. To je deo mene kao osobe.
A kako čovek da se zagleda u svoju suštinu? Lično mislim da postoji momenat u životu koji nas natera da krenemo da preispitujemo sebe. A da li ćemo pronaći odgovore zavisi koliko smo spremni da ih prihvatimo, da promenimo nešto ukoliko je potrebno i da istrajimo u onome što želimo. Ako je volja dovoljno jaka, onda je to prava stvar!
Ukoliko želite da stupite u kontakt sa autorkom ili kupite njenu knjigu, to možete učiniti putem ovog mejl-a
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
Fotografije: Jean-Francois Nicollet je radio kao novinar za francuski sajt o muzici, sada je fotograf za klub američkog fudbala ”Belgrade Blue Dragons” i malo “Kragujevac Wild Boars”. Voli pivo, dobru hranu i Peg Bundy.
