Posle mnogo putovanja, života na raznim mestima, rada sa svetskim imenima i učenja od istih, Milan Josipović, fotograf savršene reputacije, sada je u Beogradu i sa njim razgovaramo o njegovom viđenju fotografije, njegovom trenutnom radu i planovima koji su aktuelni. Milanov portfolio odlikuje šarolikost i savršen stil, inspirisan velikanima svetske fotografije.
Milan Josipović
WANNABE MAGAZINE: Kako si počeo da se baviš fotografijom i gde si sve radio?
MILAN: Fotgrafijom sam počeo da se bavim prilično slučajno na Santoriniju 1990. god. Fotografisao sam svoju devojku (sada suprugu) i jako mi se dopao ceo proces. Verovatno zbog lokacije i svetla, koje je sjajno na grčkim ostrvima, fotografije su izgledale prilično dobro. Mnogim prijateljima se dopalo i to je bilo dovoljno da se totalno predam tom mediju. Već sledeće godine sam ponovo došao na Santorini i ostao neplanirano 12 godina.
U Atini sam studirao u školi Fotografikos Kiklos koja ima najbolju biblioteku na svetu. Preko 2,500 kniga. Bio sam u prilici da vidim knige istaknutih fotografa kao sto su: Men Rej (Man Ray), Avgust Sander (August Sander), Herbert List (Herbert List), Džordž Hojningen Hjuni (George Hoyningen Huene), Pol Strend (Paull Strand), Irving Pen (Irving Penn), Ensel Adams (Ansel Adams), Horst Pi Horst (Horst P Horst), Sebastijano Salgado (Sebastiao Salgado), Imogen Kuningem (Imoghen Cunningham)… Lista je jako duga. U njihovim radovima sam našao neverovatnu inspiraciju koja me ispunjava do današnjeg dana. U Grčkoj sam radio uglavnom kao portretni fotograf, ali sam neretko imao i modna snimanja. Uglavnom kataloge za modne kompanije iz Evrope.
Crno belo po receptu starih majstora fotografije
Radio si na tri kontinenta, gde sebe najviše pronalaziš?
Grčka ostrva su svakako mesto gde se osećam kao kod kuće. Svetlo i lokacije su “stuning” i teško ih je naći na drugim meridijanima. Kejptaun je takođe sjajna lokacija iz istih razloga. Majami i Florida uopšte, prilično su interesantni zbog jedinstvene arhitekture i lepe prirode. Maldivima, recimo, nisam bio impresioniran. Jako je vlažno i svetlo nije ni približno tako “crisp” kao na lokacijama koje sam prethodno pomenuo. Hoću reći, zapravo, da ja najviše volim da radim sa dnevnim svetlom (outside) i prema tome rangiram lokaciju. Ako pričamo kulturološki zaista volim sva mesta na kojima sam živeo. Nisam ih izabrao slučajno.
Interesantno iz tvoje biografije je da si u Njujorku slušao predavanja najpoznatijih fotografa, kao što su Albert Votson (Albert Watson) i Eni Lebovic (Annie Leibowitz) u International Centar of Photography, šta si imao prilike da naučiš od njih i da li si u njima dobio neki uzor?
Moj boravak u Americi je bio pre svega edukativnog karaktera. Otišao sam na tri meseca i ostao dve godine. U Njujorku sam obišao sve što ima veze sa fotografijom. Od najprestižnijih galerija i profesionalnih studija preko “fine art printing office”-a i najboljih knjižara do instituta kakav je ICP. Na ICP sam pohađao “workshop”-ove na temu PhotoShop-a i “fine art printing”-a. To je bilo nešto što mi je falilo u obrazovanju, jer sam ja počeo sa analognom i trebalo je preći na digitalnu tehnologiju. Nije bilo ni najmanje teško, jer je princip isti samo je trebalo promeniti alate.
Ja sam već znao jako dosta o radovima fotografa kao sto su Albert Votson i Eni Lebovic, tako da je susret sa njima bio jako impresivno iskustvo. Oni spadaju u red najboljih fotografa današnjice. Jako poštujem i volim njihove radove. Od Alberta sam naučio osećaj za tehničku perfekciju gde on zaista briljira. Posebno kada je print u pitanju. On je jedan zaista kompletan fotograf i ne postoji ništa što ne biste voleli u njegovim radovima. Njegova izložba i predavanje u galeriji Project 401 NYC (u vlasništvu Marka Selidžera (Mark Seliger)) su bili nešto fantastično. Ne mogu vam opisati kako izgledaju njegove uramljene fotografije velikog formata (2m duža strana). Sa Eni sam se upoznao na promociji (predavanju) njene knjige “A Photographer’s Life” u Majamiju. Jako “down to earth” osoba bez obzira na njen status najportretiste današnjice. Od nje sam naučio da koristim fleš (flash) rasvetu na način kako su svetlo koristili slikari poput Rembranta, Karavađa itd.
“Portretna i modna fotografija su slične jedna drugoj.“
Šta je pokretač tvoje inspiracije?
Pa svakako stari majstori fotografije i taj starinski pristup. Interesantno lice, dobar stajling sveden na minimum, jesu apsolutni “must” za dobru fotografiju, po mojim standardima. “Less is more just work for me.”
Šta za tebe znači modna fotografija? Koja je tvoja vizija ove vrste umetnosti?
Moje viđenje modne fotografije je da je držim veoma blizu portretne. Tu pre svega mislim na stajling sa kojim se ovde dosta preteruje, ako znate na šta mislim. Ljudi koji produciraju lepu garderobu nemaju budžete za ozbiljna snimanja odnosno ulaganje u advertajzing. Mislim, naravno, na naše mlađe dizajnere. Sve u svemu modna fotografija u Srbiji nije na zavidnom nivou. Mislim da su naši fotografi najmanje krivi za to. Budžet sa kojim se raspolaže za recimo modni editorijal u časopisu je žalostan. I nije istina da nemaju para, pa da zbog toga tako malo odvajaju kao budžet za editorijale.
Portretna fotografija je tvoja najveća ljubav. Reci nam nešto o tome.
Od prvog momenta sam stekao najveću strast za portretima. Posebno gledajući knjige koje sam već pomenuo. Za razliku od fashion imate veću slobodu. Nemate klijenta u pravom smislu te reči, koji će stajati iza vas i kontrolisati ono što radite. Imate naravno klijenta, ali je on ispred vas. Meni to čini ogromnu razliku. Ja sam stekao dobru reputaciju kao portretista, pa mi ljudi i veruju. Ne moram previše da objašnjavam šta imam u glavi. Za razliku od fashion, takođe ne morate da obraćate veliku pažnju na garderobu. Možete se posvetiti svetlu, kompoziciji, izrazu itd.
Od skora imaš studio u Beogradu, šta je sada aktuelno – čime se baviš trenutno?
Upravo ono što najviše volim. Otvorio sam “GREY BOX Portrait Studio”. Obraćam se pre svega “običnim” ljudima. Ljudima koji cene kvalitetan pristup portretu i žele nešto što će trajati dugo. Jako dugo. Pa bilo je takvih studija u Beogradu početkom prošlog veka. Najbolje je da pogledate ovaj slajdšou (slideshow) jednog mog tipičnog snimanja:
Takođe sam otvorio “APERTURE Photo School”. Voleo bih da prenesem znanje na ljude koji imaju istinsku strast za fotografijom.
Za koje sve časopise si radio fashion editorijale?
Fashion editorijale sam radio u početku svoje karijere za Grčke časopise: “Men”, “Klick”, “Marie Claire”, “Elle Décor” itd. U Srbiji sam nedavno uradio svoj prvi za janurski broj “Grazia”-e.
Danijela Milovanović bavi se pisanjem i od pisanja beži. “Pisac je neko kome je pisanje mnogo teže nego drugim ljudima”, Tomas Man.
