Upoznajte kreativnu fotografkinju kroz čiji objektiv svet dobija lepši oblik – Milicu Tepavac Walker.
WANNABE MAGAZINE: Kada ste otkrili fotografiju? Ispričajte nam kako je počela vaša priča.
MILICA TEPAVAC WALKER: Svakako još kao dete. Svako dete ima stvari u kojima uživa. Moja ljubav je bila ritmička gimnastika, koju sam trenirala profesionalno šest godina, igranje sa klincima u ulici i neograničeno zurenje u prelepe fotografije u magazinima.
Sa oko 11-12 godina, pohađala sam školu fotografije u lokalnom, somborskom foto-klubu i to je bilo moje prvo iskustvo. Ne sećam se fotografija koje smo tom prilikom pravili. Potom sledi duga pauza, razna lutanja i traganja u životu, menjanje profesija i moje ponovno otkrivanje fotografije ili, bolje rečeno, vraćanje sebi, što se desilo pre nekih pet godina.
Svi oko mene znali su koliko volim da “škljocam” sve oko sebe, pa mi je jednog dana kolega sa posla predložio da kupim Fuji S5700 (prosumer camera), jer je povoljna cena, a “pravi super fotografije”. Rečeno – učinjeno! Od momenta kako sam takla tu kamericu, iskreno, nisam više mogla da se odvojim. Obuzela me je ludačka euforija i svaki božiji dan sam fotografisala. To je bila moja poslastica svakog dana kada dođem kući sa posla, doza euforije i sreće, na koju sam se “navukla” kao najgori narkoman.
Više od umetnosti
Da li se sećate prve fotografije koju ste napravili?
Znam da me je od starta privlačilo fotografisanje ljudi i delova tela, prosto nikada nisam imala želju da fotografišem cveće i drveće. Koliko se sećam, ovo je bila fotografija koju sam napravila prvog dana sa terase trećeg sprata novosadskog stana, na Limanu IV, koji sam delila sa još dve devojke. U tom momentu sam već znala da radim u Photoshopu, te otuda taj “profesionalni osećaj” za nekoga ko je tek počeo da fotografiše.
Trenutak inspiracije
Kako biste definisali umetnost kojom se bavite?
Fotografija je jako prevrtljiva umetnost. Ponekad mislim da je to jedini medij za koji možete reći da je 100% umetnost, a istovremeno 0% umetnost.
U digitalnoj eri i zahvaljujući pristupačnim cenama foto-aparata, previše ljudi misli da su fotografi samo zato što poseduju fancy foto-aparat. Još više ljudi žele da postanu fotografi.
Za mene, fotografija jeste prava i istinska umetnost, ali takođe mislim da većina fotografa, nažalost, nisu umetnici
Tržište, kako kod kuće u Srbiji, tako i ovde u Americi, preplavljeno je fotografima koji prave jedne te iste fotografije i kradu fazone jedni od drugih. Premorena sam od količine fotografija koje nemaju priču, niti emociju, i koje me ne “rade”. Većina današnjih fotografa su “zanatlije”, opsednuti tehničkim mogućnostima fotoaparata, time koliko fotografija u sekundi njihov foto-aparat može da napravi, itd. Kad slušate te fotografe na foto-druženjima, imate utisak kao da slušate razgovor automehaničara, a ne ljudi koji bi trebalo da su umetnici i da vas inspirišu.
Današnji fotografi sebe edukuju u tehničkom smislu, ali u potpunosti zanemaruju umetničku stranu fotografije. Ne shvataju koliko je zapravo bitno da imaju svoju viziju i prepoznatljiv stil (koji nije “guljenje” fotografije u Photoshopu), itd.
Kad ste profesionalni fotograf, a pod tim mislim da živite od fotografije i vodite računa o mnogim aspektima svog biznisa (social media, marketing, blogovanje, website, dizajn promo materijala, održavanje kvalitetnog odnosa sa klijentima, plaćanje poreza, itd.), veoma je teško šaltati se iz umetnika u biznismena, ali nije nemoguće. Ja još uvek treperim pred svako snimanje i osećam se kao da će mi srce stati kad napravim barem jednu “onu” fotografiju.
Česta tema vaših fotografija su deca. Koliko je rad sa njima zahtevan?
Slučajno sam ušla u svet dečije fotografije. Sve je počelo kada je moj brat dobio preslatkog sina pre četiri godine.
U međuvremenu sam se odselila za Ameriku gde radim pod imenom Mili Walker, pretežno sa decom (to mi je glavni izvor prihoda).
Obožavam da radim sa decom, ona nisu problem. Sa njima je bitno da budete strpljivi i da sačekate taj zlatni momenat kada je dete opušteno i želi da sarađuje sa vama. Sa nekom decom, taj momenat se desi odmah, sa nekom malo kasnije, ali se desi
Dakle, deca nimalo ne predstavljaju problem, problem umeju da budu roditelji. Kada uđete u svet dečije i porodične fotografije, najveći trik je da naučite da komunicirate sa roditeljima i da na suptilan način date do znanja ko je gazda na snimanju. Gazda nisam ja, još manje roditelji, gazda je dete. Mnogi roditelji imaju problem to da prihvate, često sile decu da se keze, budu previše fini, da se ponašaju na određen način. Ako roditelj postane nekontrolisan, uljudno ga zamolim da ode u drugu prostoriju i ostavi me nasamo sa detetom. Nasreću, to se retko dešava.
Postoji li fotograf čija dela posebno cenite i zbog čega?
Postoji dosta fotografa koje neizmerno cenim i poštujem i čije radove mogu da gledam iznova i iznova. Ono što je zajedničko za sve njih je veoma prepoznatljiv stil i vizija. Neki od njih su neverovatno tehnički potkovani, neki su krajnje prosečni u tom smislu, ali poenta je da njihovi radovi ostavljaju bez daha i dokazuju kako fotografija jeste umetnost.
Moja lista večne inspiracije bi bila: Dejvid Lašapel (David LaChapelle), Sali Man (Sally Mann), Eni Libovic (Annie Leibovitz) i Ričard Avedon (Richard Avedon) – čovek sa toliko stila! Volim njegove radove, jer su neverovatno moćna fuzija klasičnih portreta i glamura.
Ovom prilikom bih volela da spomenem i dva domaća fotografa čije radove iskreno cenim. Dokumentarna fotografija Timislava Peterneka pravo je nacionalno blago Srbije. Milena Rakočević, nažalost nisam imala prilike lično da je upoznam, ali mislim da je Milena primer kako čak i u Srbiji možeš da ostvariš svoje snove. Ako sam dobro upućena, ona dosta radi u inostranstvu i divan je primer kako mlad čovek sa vizijom, trudom i radom može da radi posao koji voli, i da živi od toga. Smatram da je veoma talentovana, sa jasnom vizijom i vrlo prepoznatljivim stilom i iskreno joj želim mnogo uspeha.
Kakve fotografije pravite ovih dana?
Od kada sam u Americi, pretežno fotografišem decu i pravim “safe” fotografije (fotografije u kojima može da uživa svaka baka). Amerika je mnogo drugačija od onoga što sam očekivala. Ispostavilo se da urbani ljudi širokih shvatanja i otvorenog uma uglavnom žive u Njujorku i Los Anđelesu. Ja sam, igrom slučaja i sticajem životnih okolnosti, u Midvestu.
Prvo sam živela u Čikagu, a od skoro sam u Karmelu, Indijana. Midvest je donekle simpatičan, a za mene poprilično šokantan. Midvest je područje gde na svakom ćošku imate crkvu, gde je 90% stanovništva vrlo religiozno i ide u crkvu svake nedelje. Ne bih volela da me neko shvati pogrešno, meni se veoma sviđa što se ovde vrlo cene porodične vrednosti, ali sa druge strane, nažalost, nemam priliku da fotografišem žene i pravim senzualne fotografije koje sam radila kod kuće. Taj deo mi baš nedostaje, jer su te fotografije veoma bitan deo mene kao osobe i žene. Takođe, više ne pravim ulične fotografije, jer ovde nema takve ulice na koju smo mi navikli. Krećete se isključivo kolima, a ne nogama. Najbliža prodavnica je, u stvari, farmaceutska radnja u kojoj možete, doduše, da nađete “i babe i žabe” i nešto hrane. Čak i ta prodavnica udaljena je barem dva kilometara i nemate pešačku stazu, pa opet morate kolima. Dakle, ulice su ovde autoputevi. Ko zna, možda ću početi da pravim ulične fotografije iz automobila, jer je kranje interesantno posmatrati ljude dok voze automobile.
Iza sebe imate veliki broj radova. Postoji li nešto što se zove “omiljeni projekat”?
Imam dosta radova koje volim i snimanja koja su mi jako draga, ali čini mi se da bih završila karijeru, ako bih već sada imala “omiljeni projekat”. Planiram da živim i radim još dugi niz godina, a moji omiljeni projekti tek treba da se dese.
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
