WANNABE MAGAZINE: Kada je nastala vaša prva fotografija?
MIŠA OBRADOVIĆ: Negde u osnovnoj školi naleteo sam na albume moje bake, koja je bila solista baleta Narodnog Pozorišta sa mnoštvom fotografija sa turneja a uz to i na njen stari fotoaparat. Nisam odoleo da ga ne isprobam. Tada su nastale prve fotografije Knez Mihajlove, starog kraja u kome sam živeo. Slikao sam žardinjere, haustore i parkove. Zatim sam slikao članove porodice da bih par godina kasnije otkrio da su najinspirativnje devojčice!
U kom trenutku ste shvatili da je fotografija ono čime ćete se baviti?
Na trećoj godini Pravnog fakulteta kada sam mislio da ce Milošević ostati večno na vlasti i da moja ideja da se bavim diplomatijom u takvim okolnostima nije moguća! U tom trenutku već sam sarađivao sa Modnim studiom Click i imao nekoliko zajedničkih izložbi a reakcije na moje fotografije bile su više nego odlične. Uz podršku oca prelomio sam i otputovao u Francusku.
Odlazite u Pariz, završavate školu i šta se tada dešava u vašem životu?
Dolazi do trenutka koji je verovatno najvažniji za moju karijeru i iskustvo u ovom poslu. Još tokom poslednje godine studija počeo sam da stažiram u jednom od najvećih foto-studija u Parizu i dobio priliku da asistiram najvećim fotografima današnjice: Patriku Demaršeljeu, Jurgenu Teleru, Li Striklendu i mnogim drugim. Tu sam naučio iz prve ruke stvari koje se ne uče ni u jednoj školi. Počeo sam da razumem modu i način na koji moda komunicira kroz fotografiju. Naravno, narednih godina sam i sam sarađivao sa mnogim evropskim modnim magazinima i prestižnim modnim kućama od kojih bih izdvojio Rochas i Christian Lacroix.
Najpoznatiji ste po modnoj fotografiji. Da li je lako raditi sa manekenima?
Sa vrhunskim manekenima je pravo uživanje raditi. Za mene je to možda i suština bavljenja modnom fotografijom. Nažalost, retki su ti trenuci!
Kakvo je vaše mišljenje o modnoj sceni u Srbiji?
Modna industrija kod nas obiluje mnoštvom mladih i talentovanih dizajnera kojima svakako ne manjkaju ideje. Voleo bih da, po uzoru na mnoge evropske zemlje u razvoju i naša država potpomogne tu granu privrede i na taj način stavi sve te ljude na mesto koje im pripada. Verujem da bi to bio još jedan dobar način , kao kad je u pitanju sport, da se popravi imidž naše zemlje u svetu.
Postoji li srpski dizajner čije vas kreacije uvek inspirišu?
To su svakako Ana Šekularac, Ana Ljubinković, Dejan Despotović i Aleksandar Nikolić. Oni su potpuno različiti ali je svako na svoj način fenomenalan!
Sa kojim stranim dizajnerom biste voleli da radite?
Pa… Možda bi neka kampanja za Dior ili Gucci dobro došla! (smeh)
Sa kojim našim manekenom i manekenkom najviše volite da radite i možete li da izdvojite jedan editorijal na koji ste baš ponosni?
Svakako da je moja najveća inspiracija od samog početka karijere bila Zorana Kostić, sada već godspođa Obradović. Izvanredan model od “malih nogu” što je kasnije i dokazala u inostranstvu. Od mlađih generacija moram da pomenem Đurđu Stojiljković i Minu Cvetković sa kojima sam u Njujorku uradio jedan od editorijala na koji sam najviše ponosan. Sa domaće scene naravno Belovićka.
Šta vas inspiriše?
Kako se menjaju trendovi, meni dolaze nove ideje. Rekao bih – moda u kombinaciji sa manekenima, jer svaki maneken, naročito dobar, povuče me da uradim neke neočekivane i nove stvari i dobijem nešto novo na svojim fotografijama.
Ovih dana možemo vas videti u reality show-u “Top Model”, kako se osećate u ulozi sudije?
Meni je jako zabavno! Čini mi se da me ljudi doživljavaju kao jako strogog i suviše prekog! Zaista se radi o reality programu gde nema mesta glumi, pogotovu ako sve to shvatite ozbiljno kao što sam to ja učinio. Namere žirija su ozbiljne i mi zaista želimo da izvučemo najbolje iz tih devojaka. Vrlo sam otvoren, i sa njima a i u svojim izjavama. Mnogi misle da je posao manekena lak i prilično neozbiljan, ali u realnom životu to je potpuno drugačije. Imamo zapravo jako malo vremena da devojkama, koje imaju samo ideju,a vrlo često potpuno pogrešnu o tome sta sve podrazumeva posao modela, objasnimo koliko je taj posao kompleksan i koliko sebe moraju da promene da postale vrhunski modeli. Moji kriterijumi su vrlo visoki i neminovno je da sam ponekad surov. Svakako je to bolje nego da im dajemo lažne nade!
Šta biste poručili mladim manekenima i manekenkama?
Pre svega, da realno sagledaju svoje mogućnosti pre nego što zakucaju na vrata modnih agencija! I ako su sigurni u sebe,da budu spremni za puno odricanja jer profesionalno i ozbiljno bavljenje ovim poslom, naročito u inostranstvu to podrazumeva. Tek ako su toga svesni, moći će da uživaju u svim onim lepim stvarima koje ovaj posao nosi.
Šta da očekujemo od vas u bliskoj budućnosti?
Već dugo spremam veliku izložbu i nadam se da će se krajem leta i realizovati!
Miki Živković je PR menadžer i glavni stilista svih kataloga i revija kompanije Greyhound u Bangkoku. Njegov život su moda i putovanja, hobi mu je šoping, a bolest od koje pati – manična kupovina.
