Nikola Eftimov je modni dizajner i vizuelni umetnik poreklom iz Makedonije. Modom i sociologijom mode bavi se dugi niz godina, a svoju strast odlučio je da podeli sa nama…
WANNABE MAGAZINE: Kada se javila ljubav prema modnom dizajnu? Šta je ono što Vas vezuje za modu i dizajniranje?
NIKOLA EFTIMOV: Od kada znam za sebe, imao sam ideju da ću se izražavati vizuelnim jezikom. Crtanje, kasnije slikanje, bili su podjednako uzbudljivi, kao i osmišljavanje odeće imaginarnim likovima sa mojih dečjih crteža i redizajniranje postojećih predmeta. Potičem iz porodice koja je neverovatno etnički mešana. Izrastao sam u tolerantnoj atmosferi, okružen ljubavlju prema umetnosti, ali i pričama o kulturi življenja i odevanja. Život na turbulentnom Balkanu znao je ponekad biti i više nego zadovoljavajući, a u drugim periodima na granici preživljavanja, ali i u najtežim trenucima, bilo kao komemoracija “srećnijih” vremena, bilo kao napor da se i u skromnim uslovima “dostojanstveno” živi, uvek se govorilo o važnosti odeće. Priče iz detinjstva i proživljeno učvrstili su moju odluku da se bavim modom.
Editorijal Nikole Eftimov za jesen i zimu 2012/13 godine sa Lidijom Minčev
Završili ste master studije u Italiji, u Firenci, za temu “Moda kao umetnost” i “Ekscentrični kostimi u poslednja tri veka”. Na koji način posmatrate modu i zašto je vidite kao umetnost?
Pre odlaska u Italiju, diplomirao sam na Fakultetu za likovne umetnosti u Skoplju. Studiranje na ovoj instituciji dalo mi je sigurnost u likovnom izražavanju, ali i pored nastavnog programa koji je obuhvatao i tragove modnog dizajna, znao sam da je neophodna dalja edukacija za profesionalno bavljenje modom. Firenca i program Italijanske akademije, prema mom senzibilitetu, bili su idealno mesto gde bih produžio svoje školovanje i razlog da izaberem ovaj institut. Tokom studija, a zahvaljujući mentorstvu vrhunskih stručnjaka, moja, pomalo infantilna, predstava o modi dobila je strukturniju formu, a sa druge strane, pomogla mi je u istraživačkom radu i osveštenom bavljenju onim segmentom mode koji dodiruje umetnost. Pre ovog iskustva, zanimao me je “prevod” likovnih dela u dizajnerski proizvod, nakon studija dobio sam novi fokus na izražajna sredstva mode, koji su umetnički sami po sebi. Otuda, ovo iskustvo za mene znači sigurnije služenje jezikom mode. I pored dominantnog, industrijskog segmenta savremene mode, smatram da još postoji prostor za iskazivanje individualne, intimne dizajnerske priče, a odnos prema stvaranju dizajnerskog dela sličan je stvaranju umetničkog dela, samo su jezik i namena različiti.
Editorijal Nikole Eftimov za jesen i zimu 2012/13 godine sa Lidijom Minčev i Andrejem Klinčarov
Posebnu pažnju posvećujete kostimima i njihovom dizajnu. Zašto volite kostime i da li mislite da osoba u kostimu zaista postaje neko drugi?
Jedan od benefita italijanskih studija bio je savladavanje nastavnog programa iz istorije kostima i istorije mode. Za razliku od formalnog, deskriptivnog pristupa, te dve fascinantne discipline pokušavaju objasniti pojavu određenih tipova odeće i modnih dodataka, u zavisnosti od složenog konteksta. Isto tako, pokazuju kontinuitet zapadnog načina odevanja i svih kultura koje su imale uticaj na razvoj evropske mode. Zbog stalnog iščitavanja određenih istorijskih formi u savremenoj modi, poznavanje istorije odeće je od velikog značaja, barem za moj rad.
Sa druge strane, poznavanje istorijskog razvoja kostima pomaže u kostimografskom radu, a nekoliko mojih rekonstrukcija i reinterpretacija istorijskih formi dale su mi mogućnost da započnem sa radom na knjizi o istoriji zapadnoevropske odeće. U toj knjizi, umesto reprodukcija likovnih izvora, kao ilustracije poslužiće fotografije rekonstruisanih kostima i crteža.
Zanimljiva su pitanja koja proizilaze iz odnosa prema kostimiranoj ličnosti i u obrnutom pravcu (publika u najširem smislu te reči), ali podjednako intrigantne za mene su pojave društvene travestije, kada i modom njeni konzumenti, služeći se izražajnim sredstvima modnog dizajna, preuzeti iz drugog konteksta, konstruišu sliku o sebi, kojom daju “lažnu” ili “izvrnutu” predstavu o sebi. Pomerena estetika nove tranzicione i post-tranzicione elite mogla bi biti idealna ilustracija za ovu pojavu. Tužno je promatrati kako je ta “prevara” skoro uvek neuspešna i dobija karikaturalnu prirodu.
Koji period biste izdvojili kao najinspirativniji kada je o kostimima reč i zbog čega?
U mojoj dečačkoj mašti, drevne civilizacije Krita, Grčke, Etrurije i Rima bile su neverovatno bliske, a time i “normalne”. Prva fascinacija koja je trajala godinama bila je moja fascinacija starom egipatskom kulturom. Kada bih trebalo da izdvojim stilove koje decenijama bukvalno usisavaju svaki delić moje pažnje, to su – grubim rečima – renesansni i barokni kostimi, a kad bih hteo da budem precizniji, to su posebno italijanski kostimi iz 15. i 16. veka, sa svim regionalnim razlikama, francuski dvorski kostimi iz 17. i 18. veka i konačno, postrevolucionarni francuski kostimi sa završnicom u Prvom carstvu i njegov ekvivalent sa druge strane Lamanša. To su periodi i kulture o kojima sam najviše čitao, “kopao” po dokumentima, analizirao likovne izvore, učio o običajima, moralu, svakodnevnom životu, kolekcionirao i uživao u izvedbama tadašnje muzike, itd. Ovi periodi su bliski mom senzibilitetu, zato što su neverovatno dinamični, kontrastni, prepuni su misli, svetonazora, čak i estetskih načela. To su periodi koji su istovremeno označeni grozomornim evropskim ratnim konfliktiima – sa jedne strane, a sa druge – najtananijim treptajima misli, filozofijom, opčinjenošću razvojem nauke, vere u čoveka…
Kostim inspirisan stilom Luja 15.
Vaš rad je usmeren na predstavljanje umetnosti, ali i na istraživanje roda, kulture i društvenih pitanja u kostimima i modi. Da li vidite sebe kao modnog sociologa? Šta Vas inspiriše i gde pronalazite ideje za rad?
Bio bih skromniji, pa umesto da sebe nazovem modnim sociologom, rekao bih da me zanimaju sociološki aspekti mode, kao dizajner i kao aspekt u proučavanju istorije kostima i mode. Kao čovek, entuzijast sam u smeru prevazilaženja predrasuda, njihove dekonstrukcije i demistifikacije. U celom mislovnom paketu koji dolazi u procesu dizajniranja i analize pojava vezanih za odeću, često želim (iako ne uvek agresivno i vidljivo) relativizirati očekivano, ironizirati sa modnim kategorijama, postavljati pitanja o formama koje modna publika shvata zdravo za gotovo, maltene kao dogmu. To mom radu daje životnost, stalnu provokaciju za samoispitivanjem i ostavlja mnoga neodgovorena pitanja koja čekaju na svoj, barem privremeni i nepotpuni, odgovor. Još za vreme master studija, sve završne projekte usmerio sam prema muškoj modi, pa stalna fascinacija rodom, naročito sa aspekta konstruisane predstave o muškarcu i njegove odeće, bio je logičan produžetak mojih interesa.
Što se tiće inspiracije, smatram se povlaštenim što u svom radu ne jurim slepo tendencije, njih osećam na intuitivnom nivou. Kada je mislovni sistem dizajnera otvoren prema svetu, kada svojim “antenama” prima signale o duhu vremena, interesa ljudi, svoje bliže i dalje okoline, u kombinaciji sa prtljagom kojeg nosi kao rezultat životnih iskustava, proces dizajniranja je materijalizacija trenutne opsednutosti određenim emocijama, egzistencijalnim pitanjima, fascinacijom tipovima ljudi, njihovih međusobnih odnosa, itd. U mom dizajnu, inspirišem se onim sto me trenutno preokupira kao ljudsko biće.
Izgled inspirisan italijanskim kostimom iz 15. veka
Vaš interes za modu je vrlo širok. Pored “Mode kao umetnosti” zastupate tezu “Moda kao komunikacija”. Na koji način mislite da se ljudi sporazumevaju modom?
Moda ima moć za komunikaciju, ne samo zbog javnosti profesije, nego i zbog širokog spektra izražajnih sredstava koja su na raspolaganju dizajnerima. Nekad je poruka verbalizovana, nekad je na simboličnom nivou. Ono što mene kao autora zanima jeste stalno komentarisanje modnim jezikom lokalnih i globalnih pojava, ali i čovekove prirode u različitim kontekstima. Uvek su mi zanimljive reakcije na moje prezentacije, koje variraju u zavisnosti da li je publika lokalna ili globalna, što predstavnici određenih kultura primećuju, šta im se dopada, a sa druge strane – šta ih čak vređa. Fasciniraju me i pitanja komunikacije različitih jačina i razumljivosti/čitljivosti – od lokalnih poruka, do onih sa širim značenjem i pitanje mogućnosti transcedencije lokalnog u globalnom.
Često komuniciram humorom i ironijom. U trenucima kada bih hteo komentarisati neku lokalnu pojavu, kako opsednutost određenim segmentom modne ponude, često “prepozicioniran” na lokalni način ili sa krajnje površnim gledanjem na modni sistem, znao sam ironizirati i sa globalnim brendovima, dodavajući modnim izgledima karikirane dodatke, tekstove i drugo, koji referiraju na određene marke. Ponovo, gotovo bez izuzetka, globalna se publika znala smejati gromkim glasom, a deo lokalnih samoproglašenih poznavalaca mode, ne samo da nisu shvatili poruku, nego su znali okarakterizovati ovakve gestove kao “krađu” dizajna. Prića je tužnija ako pritom ni kontekst ni odeća ne podsećaju na rafiniranog autora/brenda, nego predstavlja samo delić tkanine na kojem je markerom ispisan određeni tekst. Takve reakcije ne samo što pokazuju nedostatak bazičnog modnog poznavanja, sposobnost pravljenja distinkcije šta je proizvod, a šta komunikator, nego i postavljaju pitanja o prosečnoj inteligenciji i nedostatku znatiželje kod dela onih koji se bave prosleđivanjem modnih događaja na lokalnoj sceni.
Pored dizajna kostima, bavite se i dizajnom donjeg veša za muškarce, ali i visokom modom i kolekcijama. Da li pronalazite nešto zajedničko tim kreatorskim pravcima i za koji biste rekli da Vam je najbliskiji?
Moj dečački san bio je vezan i za visoku modu. Nakon dubljeg razumevanja modnih kategorija, sa kriterijumima za njihovo postojanje, veoma sam pažljiv u upotrebi određenih termina. Iako rađanjem italijanskog stila nakon Drugog svetskog rata i stabilizacijom Rima kao prestonice italijanske visoke mode, a od prošle jeseni i zajedničkih napora Bangkoka i Singapura o promociji azijske visoke mode, ova se modna kategorija internacionalizovala, ukoliko govorimo o fenomenu Haute Couture-a, radi se isključivo o francuskom proizvodu.
Fenomen visoke mode, njen razvoj od sredine 19. veka i savremene situacije, zanimljivi su za interdisciplinarna istraživanja. Ono što mene kao dizajnera fascinira jesu tehnike koje se koriste u ateljeima visoke mode, relacija između autora i klijenta u procesu stvaranja modnog unikata i životni stil vezan za konzumiranje ove modne kategorije. Veliki deo ovih tehnika ugrađujem u svojim dizajnima, naročito u odeći i dodacima napravljenim po meri, za konkretnog klijenta.
Rad na autorskim kolekcijama je neizbežan i zbog prisutnosti i prirode naše profesije, ali i zbog stalnog mislovnog gimnasticiranja i usavršavanja.
Rad na dizajnu muškog donjeg veša je produžetak interesa za mušku modu, ali i kao instrument koji mi pomaže da odgovorim na sva ona pitanja o kojima sam ranije govorio. Nakon prve prezentacije linije Lezzet, bilo je zanimljivo analizirati lokalne reakcije – od žena koje su vrištale kao na striptiz šouu, preko “zatečenih” umetnika koji u Muzeju savremene umetnosti u Skoplju nisu mogli preživeti prezentaciju ovakvog efemernog tipa, pa do “uvređenih” muškaraca koji su govorili o prvoj “gej” reviji u Skoplju! Taj mali i ne stalno vidljiv delić odeće, izgleda je jedan od najjačih branika patrijahalno vaspitanog muškarca.
U svom dizajnerskom radu često “pozajmljujem” tehnike karakteristične za različite modne kategorije. Njihovom aplikacijom na “neočekivanom” mestu ili odeći, modni proizvod dobija živost i intrigu, a tehnika izvedbe nije samo pomoćna disciplina, nego postaje i element dizajna.
Pored dizajna bavite se i prenosom znanja na studente mode i predajete na Univerzitetu. Da li više volite kada radite na određenom projektu ili kada predajete studentima?
Nakon pobede na jednom dizajnerskom takmičenju, dobio sam ponudu da predajem u italijanskom institutu u Bangkoku. Tajlandsko iskustvo trajalo je jednu akademsku godinu, a završilo je se zbog moje odluke da se iz emotivnih razloga vratim nazad u Skoplje. Na Tajland sam se vratio nakon jedne godine, i imao sam čast da održim prvi seminar na novom sedištu Italijanske akademije u Bangkoku, prvoj generaciji studenata modnog dizajna. U Makedoniji sam predavao na više visokoobrazovnih institucija, a dok je postojala Accademia Italiana Skopje, bio sam i akademski menadžer, zadužen za implementaciju italijanskih programa, kontrolu kvaliteta nastave i obuku lokalnih i predavača za ostala sedišta matične institucije. Prošle godine bio sam angažovan od strane novog lokalnog univerziteta da izradim nastavni program za akreditaciju visoke stručne škole za modni dizajn. Pored predavačkog iskustva na visokoobrazovnim institucijama, vrlo često sam radio i projekte neformalnog obrazovanja.
Prenošenje znanja je blagorodni proces davanja i velika odgovornost. Uživam u predavačkom radu, iako na trenutke zna biti iscrpljujući, pa čak i predramatičan. Bez lažne skromnosti, veliki broj dizajnera koji grade svoju karijeru na lokalnoj sceni moji su nekadašnji studenti. Ono što sam trebao naučiti tokom godina je da moja odgovornost prestaje sa završetkom njihovih studija, da nisam odgovoran za njihov dalji razvoj. Sa druge strane, velika je satisfakcija gledati uspehe nekadašnjih studenata, i to ne samo na lokalnoj sceni. Predavanje dizajnerskih predmeta je tesno vezano za dizajnersko iskustvo i praksu. Možda će zvučati sebično, ali, ipak, autorski dizajnerski rad je na vrhu mojih prioriteta, pored radosti koju donosi predavački rad.
Pored predavanja i dizajna, bavite se i fotografijom. Koje skrivene talente još posedujete?
Ljubav prema fotografiji potiče iz vremena mog detinjstva, kada sam provodio duge sate u tamnim komorama, razvijajući filmove koje sam uslikavao i praveći printove fotografija. U periodu kada sam veliki deo vremena posvećivao predavačkom radu, digitalna fotografija znala je biti ventil za relativno brzo kreativno izražavanje. Ponovno bavljenje fotografijom proizašlo je i iz potrebe za dokumentacijom mojih dizajna, a otkako postoji moj specijalizovani dućan – i za stvaranje vizuelnog materijala za oglašavanje.
Zvučalo bi neskromno kada bih ja govorio o svojim skrivenim talentima, ali mogao bih spomenuti ljubav prema dizajnu enterijera i grafičkom dizajnu. Na trenutke, moj stan postaje veliki 3D “mood board”, koji oslikava trenutno raspoloženje i kreira atmosferu koja predstavlja jedan od inspirativnih slojeva. O tome da i ovaj segment izražavanja zna komunicirati sa širim auditorijumom, dokaz su objave fotografija na nekoliko specijalizovanih evropskih veb stranica, posvećenim dizajnu enterijera.
Dobitnik ste nagrada “The Coca Cola light fashion design award” i Nacionalne Univerzitetske biblioteke u Skoplju. Koliko Vam znače ta priznanja i da li Vas inspirišu da nastavite sa radom i da se unapređujete?
Mislim da niko nije “imun” na nagrade. U mom slučaju su često dolazile u periodima kada mi je bila potrebna potvrda da sam na dobrom putu. Sa druge strane, naučio sam brzo “reciklirati” ta iskustva koja postaju samo deo curriculum-a, a ne materijal za gradnju slike o sebi na pijedestalu. Uobražen i naduvan ego je kontraproduktivan za vlastiti razvoj i zna i te kako smetati u profesionalnom radu.
Podjednako su mi značila “neformalna” priznanja, kako izbor za najboljeg predavača godine iz oblasti modnog dizajna – od strane mojih tajlandskih studenata, a u krajnjoj liniji – zadovoljni osmeh na licu klijenta.
Pobednički dizajn Coca cola light takmičenja
Kakvi su Vaši planovi za budućnost i da li nastojite da pravite dugoročne planove?
Nakon otvaranja specijalizovane prodavnice, najveći deo moje energije posvećen je konstantnom dizajnerskom radu i razrađivanju prodajnog mesta. Paralelno radim na edukativnim projektima. U najavi je kostimografija za premijeru ove jeseni. Koliko mi dozvoljava vreme, nastaviću polako sa radom na knjizi o istorijskim kostimima. Sazrevajući, nikako nisam prestao sanjariti (to bi bila duhovna smrt za mene), ali sam postao prizemniji u planovima, možda realniji u procenama situacija i u razmišljanju o vremenskim okvirima za planiranje. Nakon stabilizacije dućana, planiram ozbiljnije razraditi prodaju na internacionalnim tržištima, nešto što je u ovom trenutku svedeno na kolekcioniranje mojih proizvoda od strane pojedinih dama koje žive na različitim kontinentima.
Modeli: Vlatko Ivanovski, Miljana Atanasova, Lidija Minčev, Andrej Klinčarov, Angelina Blazeska
Kostimi: Olgica Dojčinoska Momirovska, Nikola Karakašov
Fotografi: Ani, Dimi
Make up: Aleksandar Rizov-Schatze Parfimerii
Hair: Bube In
Assistant designer & chief illustrator: Aleksandra Jovanovska
Jelisaveta Popov je studentkinja Fakulteta političkih nauka. Obožava da putuje. Želela bi da zna sve jezike sveta, a najviše voli francuski jezik. Ne moze da zamisli nijedan dan bez humora, muzike i voljenih osoba.
