Predrag Popara je naš današnji sagovornik na temu umetnosti i kulture. Zavirite u jednu drugačiju kulturnu scenu!
WANNABE MAGAZINE: Kada ste i kako zakoračili u svet umetnosti?
PREDRAG: Moji prvi značajniji iskoraci u umetnički svet su se desili za vreme Olimpijade u Sarajevu ’84, tada još kao školarac priključio sam se grupi dece koja, budući da su imala talenta, su bila angažovana oko oslikavanja školskih zidova i prozora na zgradi škole. Taj jedinstven osećaj važnosti te situacije je u meni podstakao poriv da nastavim razvoj svog talenta doslednije i upornije nego što je to bilo do tada. Maskota Olimpijade, “Vučko”, koju sam sa lakoćom žmurećki slikao je bila moja inicijalna kapisla koja je zapalila baklju, ovog puta ne olimpijsku, ali jednu baklju koja je i te kako bila važnija za mene.
Kako je moj talenat doživeo iskorak, on je se razvijao poput plamena koga čak ni vihor rata koji je zadesio moj rodni grad nije uspeo ugušiti. Baš naprotiv, on se još više proširio i iskre moje umetnosti su doletele do Beograda gde sam upisao Fakultet Primenjenih, iako nisam ni slutio da ću baš u Beogradu upisati akademiju, ali splet okolnosti i činjenica da je u to vreme samo Beogradska akademija radila redovno, je bila jedini logičan izbor i sa pravom ispravan.
"Svaki pokušaj da se definiše apstraktna umetnost je već u startu osuđena na propast"
Kako biste definisali apstraknu umetnost?
Svaki pokušaj da se definiše apstraktna umetnost je već u startu osuđena na propast. Često čitajući razne istoričare koji su pokušali da daju definicije u umetnosti i da je klasifikuju su redom imali isti problem: “kako definisati apstraktnu formu kada ni sam stvaralac nema kontrolu nad njom”? Zašto baš apstraktna forma mora biti definisana? Apstraktna umetnost je uspela da pokrene i razbukta (razvije) intelektualni duh i da ga izdigne na pijedastal božanske energije koja je potekla kroz ruke onih stvaralaca koji su bili u stanju da izdrže stvaralačke muke hodočašća ka toj zvezdi.
Osvojili ste prve nagrade na XX izložbi crteža galerije NUBS, kao i dve pohvale na konkusu galerije “Haos” fondacije “Vladimir Veličković”. Koliko su priznanja bitna u životu jednog umetnika?
Priznanja i nagrade, kao i sve titule ovog sveta nikada nisu uspele da naprave od netalenta talenat. Često se desi da nagrade i priznanja idu u ruke onima koji najviše i čeznu za njima. Iskreni umetnik, posvećenik, često i ne sanja taj san jer njegov pogled ne seže ka priznanjima, on traži priznanje od sopstvene umetnosti, on nju pokušava da ukroti i samo to priznanje mu je životno važno.
"Za mene lično i priznanja i kritike su istorija koja ne mora da bude tačna"
Autor ste nekoliko umetničkih projekata, a jedan od značajnih je projekat ЦРНО – БЕЛО, na kome ste zajednički nastupili sa poznatim italijanskim autorima Robertom Koda Zabetom (Roberto Coda Zebetta) i Alesiom Maksimilijanom Šroderom (Alessio Maximilian Schroder). Kakva je to saradnja bila?
Umetnički projekat ЦРНО – БЕЛО ima za cilj da pokrene stvaraoce koji žive i rade u različitim zemljama Evrope i da svojim iskustvom iniciraju razmenu ideja između zemalja koje nas okružuju. Izložba koja je bila održana prošle godine u prostorijama robne kuće Beograd je bila premijera projekta saradnje izmedju srpskih i italijanskih autora.
Naš zajednički nastup u Beogradu kao i ovih dana projekat Inside Out (Black&White), koji će se održati u Bukureštu ima jasan primer da umetnici koji žive i rade u zemljama regiona i Evrope pritisnuti ekonomskim problemima svojih matičnih država treba da iznađu snage i da samostalnim akcijama pokrenu scenu koja polako tone usled narastajućih problema.
Na kom projektu trenutno radite?
Trenutno sam veoma angažovan na našem zajedničkom nastupu u Bukureštu povodom izložbe Inside Out (Black& White) koji će biti održan u galeriji “GALATECA” od 15.10-16.11. 2013 sa autorima Robertom Koda Zabetom i Alesijom Maksimilijanom Šroderom.
Projekat vodi jedna veoma interesantna mlada kustoskinja Roksana Gibesku (Roxsana Gibescu), koja je svoju internacionalnu karijeru započela radom u veoma značajnim muzejima i galerijama u Londonu poput Britanskog muzeja, Victoria&Albert Muzeja, Horniman Muzeja…
"Uspeh na koji sam najponosniji je upravo saradnja sa umetnikom Robertom Koda Zabetom"
Na koji svoj dosadašnji uspeh ste najponosniji?
Uspeh na koji sam najponosniji je upravo saradnja sa umetnikom Robertom Koda Zabetom (Roberto Coda Zabetta), koji je kao moj prijatelj našao načina da prenese dobru energiju svoje umetnosti koja je i te kako podstakla moje stvaralaštvo.
Roberto je jedan veliki stvaralac prema kome imam izuzetno poštovanje jer njegovo stvaralaštvo nosi onu istu poruku koju i sam iznosim kroz svoje radove.
Činjenica da naši radovi imaju zajednički dijalog me veoma raduje i kao umetnik težim da naša saradnja donese uzajamnu korist za naše stvaralaštvo.
Omiljena tehnika rada.
To je definitivo slikanje u tehnici ulje na platnu i u poslednje vreme slikanje na PVC podlozi.
Planovi za budućnost.
Turneja projekta ЦРНО/БЕЛО.
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
