Recimo da je rođena 1949. godine u Kruševcu i da živi u Beogradu. Recimo da je Jovanka Orleanka srpskog pesništva, dama sa mačem od mastila i “srcem međ zubima”, koja je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga 1982. godine, i odbranu pesnikinje Flore Brovine dvadesetak godina kasnije, oboje osuđenih za neprijateljsku delatnost. Recimo da je objavila tuce knjiga, od prvih, “To je to” i “Pravo stanje stvari”, do “Doroti Parker bluz”, “Zimogrozica” i “Magnolija nam cveta” itd. Recimo da je za svoje knjige dobila nagrade koje nose ime najpoznatijih naših pesnika – Laze Kostića, Đure Jakšića, Vaska Pope, Desanke Maksimović (celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji), Vladislava Petkovića Disa (autentičan doprinos identitetu srpskog pesništva u svetskom prostoru)… Recimo da je američki pesnik Čarls Simić preveo njene pesme i objavio ih u zbirci “Opelo za žive” (“A Wake for the Living”) 2003, i da je dobila sjajne književne kritike u SAD-u, a ta knjiga je kasnije objavljena i u Engleskoj. Takođe, “Srce međ zubima” (“Med hjartet mellom tenne”) je 2005. objavljena u Norveškoj. Recimo da se knjiga “Doroti Parker bluz” smatra najprovokativnijom zbirkom srpskog pesništva u XX veku. Recimo da su joj, možda i iz straha, dodelili nacionalnu penziju. Ili iz namere da prestane više! Recimo da nam ona nešto kaže…
Njena knjiga “Doroti Parker bluz” smatra se najprovokativnijom zbirkom srpskog pesništva u XX veku.
WANNABE MAGAZINE: Bilo je poprilično teško naći Vašu knjigu “Zimogrozica” u knjižarama, a, iskreno, većina radnika u njima nije ni čulo za nju. Kako je to moguće, s obzirom na to da je dobila nagradu “Vasko Popa” 2006. godine, a Vi ste autor koji za sobom ima dosta prestižnih književnih nagrada?
RADMILA LAZIĆ: Ovaj podatak vam na očigledan način govori o stanju naše kulture, književnosti, knjižarstva… o nezainteresovanosti i tuposti. Ovde nikakvu ulogu ne igra to da li ste vi nagrađivani, prevođeni ili ne. Živimo u mrtvom moru. Knjige poezije su proterane iz knjižara jer za trgovce knjigom nisu tržišna roba, kao što nikada neće ni biti. Izbačene su za račun takozvane sekundarne, kvaziknjiževnosti, a ona je po kulturu jednog naroda pogubnija od oduzimanja teritorija. Veliki problem za našu književnost je što u knjižarama ne rade obučeni ljudi, skloni književnosti, nego oni kojima je svejedno da li prodaju krompir ili knjige.
S obzirom na to da smo mala zemlja, te je jako teško probiti se na, da tako kažem, svetsku scenu, a, bolje je da nas svet zna po umetnosti nego po ratovima, smatrate li da nas ima dovoljno u savremenoj književnosti? Da li to zavisi samo od kvaliteta domaćih pisaca, ili i od strategije i odnosa države prema domaćem stvaralaštvu?
Sve je to lična, privatna, stvar pisca. Ako vam se posreći desiće vam se što i meni. Da mi izađu knjige na vodećim jezicima – na engleskom i nemačkom jeziku (“Das Herz zwischen den Zähnen” – “Srce međ zubima”). Istina, poslednjih nekoliko godina postoji kakva-takva strategija države (dobar primer je naše učešće na Sajmu knjiga u Lajpcigu) da se pozabavi plasiranjem književnosti na inostrano tržište, ali ta podrška je još uvek mnogo manja nego kada je u pitanju film. Ali i kada se država jedva nakani da nešto uloži, uvek se nađe neki klančić koji uglavnom to usmeri prema sebi. Mi smo mali jezik da bi se naše prisustvo na svetskoj književnoj sceni primetilo, onako kako je to recimo bilo sa hispanoameričkom književnošću. Doduše, kada je reč o prozi, mi i nismo tako atraktivni i originalni da bi nas to izdvajalo od ostalih.
Kako objasniti sa sociopolitičkog stanovišta činjenicu da ljudi koji su najodgovorniji za širenje istinskih vrednosti naše književnosti, formirajući moćne književne klanove, “guraju” svoje istomišljenike, prijatelje, privatne lekare, ulizice, koga već… ka književnim vrhovima, istovremeno zapostavljajući neke bolje pisce?
To vam je slika korumpiranog društva jedne male i nevažne zemlje u tranziciji. Urušen moral u stanju je da poput cunamija uruši sve. Na đubrištu koje ostavlja za sobom teško da je moguće podići književnu palatu. Pisci se ne razlikuju od ostalih, pozicije se koriste uglavnom za ličnu promociju. Istina je da postoje književni klanovi, ali nemam ništa protiv njih ako su oni na dobrobit književnosti. Inače, ne treba se plašiti da će nešto što nije vrednost po sebi uspeti da nađe put negde u svetu, ma koliko mešali svoje prste uticajni, sve je to kratkoga daha.
Koga Vi jako volite da čitate od savremenih domaćih književnika, a da Vam nije prijatelj?
Naravno da čitam prijatelje, u tome ne vidim ništa sporno. Moji književni prijatelji su i odabrani tako što sam volela da ih čitam. Čitam uglavnom poeziju, eseistiku i filozofiju, za beletristiku nemam vremena. Meni su sasvim savremeni, i “domaći” kao rod rođeni, uglavnom mrtvi pisci, domaći i strani. Emili Dikinson (Emily Dickinson) i Silvija Plat (Sylvia Plath) su mi rođake, iako su nam jezici različiti.
U nekoliko svojih pesama ste rekli “više puta voleh zauvek”. Da li ovaj stih možemo da očekujemo i u nekoj od narednih pesama, ili da to očekujemo od stiha “seks neuprljan ljubavlju”, koji se takođe pojavljuje nekoliko puta, a oba u razmaku od nekih 10-15 godina?
Ako i ponovim te stihove mislim da će oni biti iskorišćeni samo u ironijskom ključu. Pisac u ovim godinama može da bude ili sentimentalna budala ili skeptik, ne vidim treću mogućnost. Ipak, ne bih da završim kao sentimentalni bakutaner.
Ne bi da završi kao "sentimentalni bakutaner"
Voleo bih da pročitam neki Vaš novi stih, neobjavljen do sada, ako je moguće da ih napišete? Zanima me da li je Radmila pesnikinja, ipak, postala “vrt u žalosti”, ili ne.
Imam gomile neupotrebljenih stihova, stihova koji su mi se “oteli” mimo moje volje. Onih od kojih nisu nastale pesme jer pesme više ne pišem. Da biste pisali pesme treba vam više od puke želje da nešto kažete, treba vam volja, podsticaj… da imate kome da ih uputite, da znate da ih neko željno isčekuje. U tom smislu izgubila sam adresata. Verujem samo u one pesme koje misle na nešto i na nekoga, koje su nekom upućene, pa sam takve pesme i pisala. Nagluvima (mislim, u duhovnom smislu) ne mogu da pišem. A takva nam je kulturna, a pogotovo književna scena – nagluva.
Da li postoji pitanje koje Vam nikada nisu postavili, a Vi žudite da odgovorite na njega? Ako postoji, izvolite.
Upravo sam vam rekla ono što nisam nikome do sada, hvala vam na podsticaju. Za nas su inače novinari i mediji zainteresovani samo onda kada dobijemo neku nagradu, izvan toga ne postojimo. A onda vas pitaju da im kažete šta ste to napisali, šta ste hteli da kažete, da im date još malo od vaše utrobe.
S obzirom na to da je jako teško pronaći neku od njenih knjiga, na zvaničnom sajtu Radmile Lazić možete besplatno preuzeti knjige “Doroti Parker bluz” i “Srce međ zubima”. Takođe, na ovogodišnjem Sajmu knjiga, moći ćete da je nađete 27. oktobra od 13 do 15 časova na predstavljanju časopisa “TEKST-URA“, za književnost u školi. Do tada, možete ovde pročitati neke njene stihove…
“LIRIKA”
Ližeš me kao krava,
Tvoja sam beba.
Kroz tvoja usta pala na zemlju,
Cepteći od hladnoće
I kričeći kao galeb
Slinu i krv
Sa mene jezikom skidaš,
Na noge me uspravljaš.
Teško mi vime daješ,
Reči u mlazevima.
Kukutin sok.
Pa kako sad da pričam
Bajke i skaske.
“JEBOZOVAN PAR”
Recimo,
Da smo ti i ja jebozovan par.
Ti jebozovan frajer a ja jebozovna riba.
Da se vozimo ševroletom bez krova,
Pustim drumovima.
Oko nas nikog i ničeg,
Kao kod Vendersa.
Samo noć rascvetana kao rana.
Recimo,
Da ti jednom rukom držiš volan
A da ti je druga ispod moje suknje,
Ispod koje, naravno, ne nosim ništa,
Da dižem ruke uvis i letim kao ptica.
Iznad nas nek je mesec – žut kao palačinka,
Zavitlana i zalepljena na plafon neba.
Recimo,
Da smo junaci nekog već viđenog filma,
Nešto kao “Divlji u srcu”.
Da trešti muzika i da kola jure kao luda,
Dok nam vazduh seče lica kao brijač.
Recimo,
Da slećemo sa druma.
Tebi se volan zariva u grudi
Kao rečenica: Više te ne volim.
Ja se prelamam u struku,
Kao đurđevak na vetru
I kao ona kojoj je rečeno
Da je varaš s drugom.
Slatka bi bila smrt na tvojoj i mojoj usni
Tog trena, zar ne?
Presvisle bi jedno-dve zvezde,
Mesec bi se skotrljao niz breg,
I to bi bilo sve.
“OTICANJE”
Prazna sam.
Cela sam prazna.
Poput odložene violinske futrole.
Negde drugde sad na meni
Neko svira rapsodije i etide.
A ja čekam da se telu vrati sadržaj.
Da mi usne zabride.
U klopku slova i snova sam upala.
Javu sam negde zaturila
Kao naočare za čitanje.
Ne vidim prst pred okom.
Kao u pretis loncu mi je
Piletu ostalom bez vode.
Gde god da sam
Svaka kola hitne pomoći mene nose,
Svaka vatrogasna kola k meni jure.
Iako
Jesenje buktinje u mojim grudima
Više ne mame uzdahe,
Mojim krošnjama u plamenu
Više nisu potrebni šmrkovi,
A ni jedne bolničarke ruke
Ne mogu zaustaviti ovo krvoliptanje.
Ovo iznutra oticanje.
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
