Tai či je zapalio ceo zapadni svet. Svi bi da vežbaju, ali malo ko zna šta je čak i pravi naziv te veštine. Uglavnom se svodi na predstavu o nekim starcima koji se njišu u parkiću. E, nije baš tako, a to nam potvrđuje i Saša Balanešković, osnivač i glavni instruktor “Ćigong saveza Srbije”. O tome kako je nastala ova plemenita veština, kako se zaista naziva i šta podrazumeva, prikazao nam je u ovom iscrpnom razgovoru. Pa vam toplo preporučujemo da nastavite da čitate, a bogami i da pohađate vežbe.
Polaganje za Duan Wei zdravstvenog ćigonga
WANNABE MAGAZINE Ljudi kad pomisle na tai či, zamišljaju ljude u parku koji se blago njišu odeveni u kinesku odeću. Kad pomisle na kung fu sete se Brusa Lija (李小龍) Džekija Čena (陳港生) i akcionih filmova. Šta je to što vi podučavate, kako se zapravo naziva i kako se razlikuje od “narodskih” predstava o tajčiju i kun’fuu?
SAŠA: Kung fu je širok pojam koji označava naporan i disciplinovan rad na nekom polju interesovanja i delovanja pa tako imamo slikare, pevače, kuvare, sportiste ili obične ljude koji imaju “dobar kung fu” iako se ne bave borilačkim veštinama. Ovaj pojam se odomaćio i prepoznat je kod nas i u svetu uglavnom kroz niskobudžetne kineske akcione filmove 70-ih i 80-ih. Širi i precizniji pojam od kung fua bi bio vušu što predstavlja borilačke veštine Kine. Pod vušuom se podrazumeva mnogo stilova borenja a najpoznatiji u svetu su Tai Či Čuan (Taiđi Ćuen), Ving Čun, Hung Gar, Ba Gua Džang, Šaolinski stilovi i mnogi drugi. Generalno se svi stilovi mogu podeliti na tvrde, napadačke (Šaolin, Hung Gar, Čou Gar, i tako dalje) i meke, odbrambene (Tai Či, Ba Gua Džang, Hsing Ji i slično) ili na južne ili severne stilove, u zavisnosti od mesta nastanka veštine.
Ono što mi radimo predstavlja Taiđi Ćuen, poznatiji kao Tai Či ili Tai Či Čuan. To je kineska odbrambena borilačka veština i predstavlja jedan od stilova kung fua/vušua. Veština je poznatija kao “meditacija u pokretu” i poznata je po tome što je dobra kao metoda očuvanja i poboljšanja zdravlja. Ljudi obično misle da je Taiđi za starije a “kung fu” za mlađe i to je samo delimično tačno. Lepota veštine Taiđija je što se trening može prilagoditi individualnim sposobnostima te je zato i dobio na popularnosti.
Sa uvaženim profesorom Vang Džangom iz Šangajskog Instituta fizičke kulture
Gde je nastala ta plemenita veština i kako?
Veština Taiđi Ćuena je nastala u Kini, prema legendi negde oko 12. veka. Prema predanju, Taoistički mudrac Čang San Feng (張三丰) je posmatrao borbu zmije i ždrala. Video je da zmija izbegava napade ždrala spiralnim kretanjem i izbegavanjem kljuna, kao i da se njena snaga usmerava iz zemlje naviše, dok ždral izbegava napade zmije kružnim postavljanjem krila poput štita. San Feng je shvatio da je upravo video borbu koja je bila u skladu sa osnovama Taoističke filosofije –Jin i Jang teorijom, teorijom pet elemenata promene uz nadvladavanje čvrstine mekoćom.
Veština se dugo čuvala u okviru taoističkih manastira a prvi istorijski podaci o veštini “mekog boksa” vode do sela porodice Čen koja je veštinu čuvala do kraja 19. veka, kada je veštinu naučio i promenio Jang Lu Čan (杨露禅), tvorac Jang stila. Jang Lu Čan je dobio nadimak “nepobedivi” zbog svoje sposobnosti samoodbrane. Veština dobija na popularnosti kada je Jang Čeng Fu (杨澄甫), unuk Jang Lu Čana, uprostio postojeću porodičnu formu kako bi je podučavao širokim narodnim masama.
Kasnije se, tokom 50-ih godina, stvara nova, kratka forma od 24 pokreta Jang stila kako bi se podučavala širom Kine u cilju popularizacije fizičke aktivnosti, rekreacije i zdravog načina života. Taiđi doživljava procvat u svetu tih godina u svetu te se 1989. godine stvara i takmičarska forma napravljena od pokreta stilova Jang, Čen, Vu i Sun.
Popularnost Taiđija sa sobom je donela i uprošćavanje veštine ali se u mnogim centrima u svetu mogu naći i tradicionalni metodi podučavanja.
Čemu današnjem čoveku može da služi? Da smrša? Da se kulturno uzdiže? Da dostigne više sfere? Da se samoodbrani? Koliko traje kurs i ‘oću ja odma‘ da valjam ili mora da se radi mnooogo?
Ljudi danas praktikuju Taiđi Ćuen na više načina – neko zbog rekreacije i zdravstvenih efekata, neko zbog toga što je to deo kulture Istoka, neko kao pravi entuzijasta koji je raspoložen za učenje kompletnog sistema. Ima i ljudi koji traže duhovno uzdizanje i napredak kroz vežbanje veštine. Pošto se sve radi sa 70% potencijala moguće je i izgubiti težinu uz ove vežbe, ali ne treba očekivati previše – ova veština nas dovodi u balans sa sopstvenom prirodom te je, u skladu sa tim, i težina deo nas samih i potreba tela. U cilju samoodbrane Taiđi može biti veoma koristan, ali se do rezultata ne dolazi brzo. Recimo da je za učenje kratke forme potrebno od 6 do 12 meseci dok je za savladavanje osnovnih principa veštine potrebno od 3 do 5 godina. Naravno, ovo je ipak individualna veština i važi isto pravilo kao i u svakom sportu – koliko vežbamo, toliko dobijemo. Mnogi svetski poznati majstori decenijama vežbaju i nemaju nameru da prestanu.
Trenutak tokom treninga
Šta ljudi najviše traže kod vas, veštinu odbrane, umeće meditacije?
Ljudi pre svega dolaze da nauče vežbe za poboljšanje i očuvanje zdravlja koje pomažu prevazilaženju stresa, većoj otpornosti na svakodnevne situacije, postizanje psihofizičkog balansa. Uglavnom se sve to postiže već samo sastavnim delom veštine Taiđi Ćuena koji se zove Ćigong. Ćigong predstavlja nekoliko hiljada godina skup različitih sistema psihofizičkh vežbi I metoda za očuvanje i poboljšanje zdravlja ali i jačanje tela, smirivanje i podizanje duha na viši nivo. Uglavnom su za takve ljude časovi Ćigonga dovoljni.
Međutim, ukoliko neko želi nešto izazovnije, kompleksnije za tu osobu Taiđi predstavlja pravu stvar. Odbrambena borilačka komponenta veštine i princip mekoće koja se suprotstavlja snazi predstavlja pravi izazov kako za um, tako i za telo.
Gde si ti sve to naučio? Putuješ li u Kinu? Imaš li crni pojas?
Sa veštinom sam se prvi put sreo u Beogradu, u klubu koji je prenosio Jang stil Taiđi Ćuena. Nakon par godina treninga shvatio sam da mene zanima nešto više nego što sam dobijao na treninzima i krenuo u potragu za majstorima van naše zemlje. Put me je doveo prvo do majstora Boba Bojda (Bob Boyd), naslednika majstora Ip Tai Taka (Yip Tai Tak) i Jang porodičnog stila. To je bila najdirektnija linija koju sam mogao da nađem do onoga što je mene interesovalo – upotrebiti Taiđi u samoodbrani ali i kao izvanrednu alatku za poboljšanje opšteg stanja tela i uma. Sistem sam učio i od Saše Krištofjaka (Sacha Krzystofiak), prvog mastera stial u Evropi. Došao sam i do Kine – Vudang, Peking, Šangaj i majstora i profesora sa Univerziteta sporta i vušua/kung fua koji su me učili zdravstvenom ćigongu, do Tajvana gde sam bio na obuci za internacionalnog trenera i sudiju Taiđija, nosilac sam trećeg duana zdravstvenog Ćigonga.
U Taiđiju nema “crnih pojasa” već se zvanja dele od strane majstora i ranije su postojali samo učenici, instruktori/treneri i majstori.
Vežbanje u prirodi
Kako da razlikujemo “pravi” taj či od “lažnog”?
U današnje vreme je vrlo teško napraviti razliku. Najpravilnije bi bilo reći da je svaki Taiđi “pravi” ukoliko je neko dobio dozvolu od svog majstora da prenosi veštinu u celosti što podrazumeva forme bez oružja, borbene forme, forme sa sabljom, mačem, koplje, halebardom i štapom, partnerske vežbe lepljivih ruku i primene pokreta iz formi. Tek se uz kompletan prenos znanja i sistema može dobiti puna dobrobit koji veština nosi. Naravno, što je manje ljudi u lancu prenosa znanja i ukoliko neko uči direktno od majstora koji je nosilac stila to je i najbolje. Međutim, ljudi danas imaju sve manje vremena te se i odlučuju za učenje kraćih formi uz manje gradiva. Kao što je više puta rečeno, svako zaslužuje učitelja koga tenutno ima.
Koji su zahtevi? Ko može sve da vežba? Da li je neko premator ili premlad? Preslab ili premlitav za to?
Praktično svako ko može da se koristi stepenice ili pliva može trenirati ove veštine. Sve što se radi se radi sa 70% potencijala pojedinca te se i intenzitet prilagođava. Međutim, nisu sve vežbe prikladne za svakoga te se i prema predispozicijama osobe oni upućuju na vežbanje zdravstvenog ćigonga ili Taiđija.
Šta je sportski element vaše veštine? Kako se vrednuje, postoje li takmičenja. Kakvi su vam rezultati? Šta kažu Kinezi, valjamo li išta?
Taiđi Ćuen se svrstava u stilove Vušua/kung fua. Vušu/kung fu predstavlja priznat sport od strane Ministarstva sporta Republike Srbije kao i Sportskog saveza Srbije. Takmičenja se održavaju u izvođenju formi sa i bez oružja, individualno ili grupno ali i u međusobnom odmeravanju snaga u nekoj vrsti Taiđi rvanja poznatim pod imenom “lepljive ruke” uz fiksirana stopala ili u slobodnom pokretu. Na 5. Internacionalnom takmičenju 2011. na Vudangu u Kini sam osvojio 3 bronzane medalje a na 4. Svetskom takmičenju 2012. na Tajvanu sam osvojio srebro i dve bronze.
“Jelen okreće rogove”
Kako si ti sve to pokrenuo? Šta sve postoji od organizacija? Gde se vežba? Kad možemo da dođemo, gde da se jave zainteresovani? Koje su sve aktivnosti saveza?
Vežbajući u klubu u Beogradu mi se javila želja za više informacija i praktičnog znanja. Put me je odveo do majstora Boba Bojda iz Vermonta, SAD koji je nosilac porodičnog znanja Jang Taiđija i do Saše Krištofjaka, njegovog naslednika u Nemačkoj. Od njih sam dobio dodatne informacije, posebne vežbe i trening koji je promenio moje dotadašnje poimanje o Taiđiju. 2009. nakon inicijalnog testiranja dobijam dozvolu da otvorim sekciju u Beogradu, 2010. postajem i zvanični predstavnik stila za Srbiju. Mi smo i predstavnici Kineske asocijacije zdravstvenog Ćigonga, osnivači Ćigong saveza Srbije i Beogradskog Kung Fu Vušu saveza. Aktivnosti saveza i klubova su usmereni na prenošenje Taiđi Ćuena i Ćigonga u Beogradu i Srbiji, popularizaciju veština, organizovanje takmičenja kao i podizanje svesti o značaju redovne fizičke aktivnosti u svakodnevnom životu. Taiđi se kod nas može vežbati za sad na dve lokacije u Beogradu – 21. blok na Novom Beogradu i u samom centru u Resavskoj 35. Postoje jutarnji i večernji termini pa je najbolje da oni koji žele da nas posete prvo pogledaju sajtove www.taichibeograd.org.rs i www.qigong.rs , kontaktiraju nas i dođu na dva probna časa.
Šta biste poručili čitaocima našeg Wannabe Magazine-a?
Svima bih preporučio da se pokrenu i odaberu neki sport kojim će se baviti. Redovna fizička aktivnost je veoma bitna kako za održavanje tela, tako i za bistriji i brži um. Deset minuta dnevno, ali svaki dan, je svrsishodnije od sat vremena u toku nedelje.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
