“Nesavršenost je lepota, ludost je genijalnost, i potpuno je čarobno i mnogo bolje biti potpuno luckast i jedinstven nego potpuno dosadan i ušuškan!” poručuje za Wannabe Magazine mlada i šarmantna džez pevačica Sofija Knežević. Veoma rano je počela samostalno da nastupa, imala je prilike i da svira sa svojim idolima, a jedinstvenim glasom počela je da osvaja svet. Pored svoje formule za uspeh ova harizmatična devojka otkriva nam nešto o dosadašnjim muzičkim iskustvima, interesovanjima, modi, kao i o svojim planovima za budućnost.
WANNABE MAGAZINE: Sofija, od kada datiraju tvoja interesovanja za džez ?
SOFIJA KNEŽEVIĆ: U mojoj porodici se oduvek slušao džez, moja baka je jedan od najvećih ljubitelja muzike koje poznajem i uvek je posebno volela džez. Ali prvi trenutak koga se ja sećam kao bitnog, kada sam u osećanjima i razmišljanjima odvojila ljubav prema džezu kao posebnom žanru, bilo je jedno leto kada sam bila baš mala, moj brat je kupovao neke diskove sa muzikom da slušamo u hotelu sa mamom i tatom i kupio je koliko se sećam Young Ella CD sa žutim cover-om. I sećam se da sam pustila “I want the waiter with the water”, i da je taj savršeni balans i igrivost njenog vokala u odnosu na muziku u pozadini činio da se osećam jako veselo i srećno.
Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada?
Jedan od mojih najznačajnijih uspeha je što nisam odustala od svojih snova i ostvarujem ih onako kako sam u podsvesti želela i planirala. Nekad je malo zastrašujuće kad se osvrnem na to, a nekad mi čak nije dovoljno. Ali najveći uspeh, pored svih škola i papira, festivala i takmičenja, je što sam imala priliku da napredujem toliko da mogu da dođem u priliku da sviram sa svojim idolima i da budem beskrajno srećna deleći umetnost i energiju. Mislim da je muzika moj najveći uspeh.
Uspesi sa sobom nose brojna odricanja. Koje odricanje ti je najteže palo?
Ja sam rano upisala fakultet u Austriji, sa 16,17 godina. I s obzirom na to da sam tamo išla sama, a nas je petoro dece, pri čemu još mami i tati nisu dali vizu u ono vreme, najteže mi je palo odvajanje od klinaca. Oni mi uvek nedostaju. Ali pored toga život umetnika, i uopšte uspešnog mladog čoveka podrazumeva jako puno odricanja što se tiče tih nekih normalnih stvari, izlazaka, kafića, veza, ljubavi itd. Naravno, posle se u svemu nađe balans, ali do balansa ima puno odustajanja, kretanja i sumnji.
Koliki broj turneja i koncerata imaš za sobom?
Uh, to me često pitaju. Ja zaista ne znam, verovatno sad kad bih uzela da zapisujem sve na papir, da bi mogla da se setim i izbrojim jedno 70, 80%. Ali u suštini zaista ne bih mogla da kažem broj. Jako veliki broj nastupa je iza mene, kao i puno putovanja. Mi u suštini putujemo svakog meseca negde. That is how we actually live our lives, kao muzičari.
Sa kojim bendom najviše voliš da nastupaš?
Dobro pitanje – iako ne znam kako da odgovorim na njega, jer se u ovoj vrsti muzike vrlo često menja postavka. Ali hajde da kažemo da jako uživam da pevam sa bendom Jason Moran-a, Roy Haynes-a, Marcus Miller-a, sa Ambrose Akinmusire-om, Christian McBride-om, Terence Blanchard-om i ostalima. Stvarno je užasno teško odlučiti se. Čak mi je bilo sjajno i sa neviđeno talentovanim muzičarima iz P Diddy-jevog benda, fenomenalni momci!
Da li si za neku svoju numeru posebno vezana?
Dugo su to bile pesme “Guess Who I Saw Today” i “Moody’s Mood For love”. Sada sam ih zamenila sa “When The World Was Young” (ta pesma prosto kao da je napisana o meni) i “Be Grateful gospel porodice Hawkins”!
Prošle godine započela si saradnju sa Veryanom Westonom. Reci nam nešto više o tome?
Mislim da su to bili jedni od najzabavnijih momenata u mom životu, turneja sa Veryan-om i Vociferous-om po Austriji i Velikoj Britaniji. To je bilo potpuno hilarious. Naime, ja sam se već neko duže vreme bavila free jazz-om i u Evropi se manje više zna ko kako radi i šta radi, tako da je Veryan kontaktirao nas devet muzičara iz Austrije, Jermenije, Turske, Srbije, Amerike i Engleske da napravimo a cappella vokalni ansambl koji će se zvati Vociferous i koji će raditi free jazz improvizaciju i njegovo delo Tessellations 1 i 2, koje je snimano u BBC-jevom studiju 3 i koje je upravo izdato pre nekoliko nedelja. Ne verujem da u Srbiji može da se kupi, ali sam sigurna da može da se nađe na internetu. To je jedno nezaboravno iskustvo, nadam se da ću imati prilike da radim opet sa njima..
Posle završene visoke škole u Gracu, upisala si najbolju akademiju za džez u Njujorku. Osim što se seliš u Njujork šta još planiraš u budućnosti?
Moj plan, još od kad sam bila klinka, je bio da otvorim Jazz Akademiju u Beogradu, ali koliko čujem to će biti ostvareno uskoro, moguće ove ili sledeće godine. U tom slučaju pored velike karijere koju ću da nastavim da gradim kao pevačica, volela bih da predajem u Beogradu na akademiji, čisto da podelim ovo sto sam ja uspela da naučim sa decom u našoj zemlji (a i jedan razlog više da ponekad svratim i do Srbije). Sem toga, nastaviću da se bavim modom, pisanjem, fotografijom i svim ostalim stvarima koje me čine srećnom. Sreća + ambicija preko ljubavi i talenta = uspeh.
Zanimljivo je i da si pisala za modne časopise. Kakav je tvoj odnos prema modi?
Kada sam bila mala, imala sam priliku da se družim sa Vericom Rakočević. Moguće je da moji mama i tata to i ne znaju, ali često kad bih išla kod društva da se igramo ili radimo nešto za školu, Verica je svraćala da poseti majku moga drugara i onda me je primetila i pričala mi puno o tom svetu i kako to sve funkcioniše, i meni se naravno svidelo, pa sam posle jurila svaku priliku da se bavim bilo kojim vidom mode. Mislim da je moda, ili pre stil, jedan neizbežan deo mene, koji je vrlo upadljiv, i potpuno drugačiji ali i potpuno kreativan način pored muzike da izražavam svoj intelekt i emotivni sklop.
Da li se za javne nastupe konsultuješ sa stilistima?
Ne. Zato što sam ja inače stilista u slobodno vreme.
Kasandra Vilson je jednom prilikom priznala da postoji izvesna doza narcisizma u svakoj džez pevačici, da li se pronalaziš u njenoj izjavi ?
Zar se već ne primećuje? Šalim se, izvesna doza narcisizma, ponekad i malo veća od izvesne postoji u svakoj pevačici i lideru benda inače. Da nema toga niko od nas ne bi bio solista. I taj momenat je izuzetno dobar dokle god se tiče samo pojave na sceni, i dok god je poduprt pravim kvalitetima.
Pretpostavljam da je nepotrebno pitanje da li si zadovoljna onim što radiš, ali možeš li da nam otkriješ kakav je osećaj biti ostvaren i uspešan u tvojim godinama?
Neverovatno je. Predivno. Potpuno je šareno. Možda nam sunce ponekad zađe par puta u toku dana, ali zamisli, svaki put kad zađe izađe ponovo.
Za kraj, koja je tvoja poruka čitaocima Wannabe Magazine-a?
Grizite, interesujte se. Život je fenomenalan.
Nesavršenost je lepota, ludost je genijalnost, i potpuno je čarobno i mnogo bolje biti potpuno luckast i jedinstven nego potpuno dosadan i ušuškan!
Ljubav je magija.
Dubravka Savić je pomalo luckasta i ponekad naopaka. Večito se pita: “Kako sam dospela ovde?” Sebi je najveći prijatelj, neprijatelj i kritičar. Zaljubljenik je u fotografiju. Ima svoj mali svet i oko njega Kineski zid. Omiljeni citat: “Design is important because chaos is so hard.”
