U intervjuu za naš magazin, Tamara Kučan govori o svojim profesionalnim uspesima, ambicijama i planovima. Upoznajte ovu talentovanu književnicu.
Kada ste i kako zakoračili u svet pisane reči?
Uvek mi je teško da odredim koji je to trenutak kada sam, zapravo, postala pisac. Oduvek pišem i čitam. Pisala sam dugo dnevnik, koji je bio sve samo ne dnevnik mojih dešavanja. Pisala sam kratke priče. Uvek sam pisala najduže sastave i događalo se da se ljudima u odeljenju sloši kada treba da pročitam svoj sastav koji je, zapravo, cela ispisana vežbanka. U svet pisane reči zvanično sam zakoračila 2007. godine, u svojoj sedamnaestoj godini, kada sam objavila roman “Beograđanka”.
Recite nam nešto o svom prvom romanu?
Roman “Beograđanka” napisala sam kao tinejdžerka. Želela sam da stvorim delo koje će zaintrigirati mlade ljude i vratiti ih čitanju knjiga. Knjige ne moraju nužno da budu teške, opširne i dosadne. “Beograđanka” je napisana žargonskim jezikom moje generacije, progovara o problemima mladih. Objavljivanje ove knjige je bio test. Htela sam da vidim kako će me ljudi prihvatiti kao pisca. Za glavnu junakinju Janu Petrov čitalačka publika se brzo vezala. Usledili su i nastavci “Beograđanke”– “Made in Beograd” i “Zauvek”.
Sa promocije romana "Peščani sat"
“Peščani sat” predstavlja priču o mladim Beograđankama Sari i Sonji, koje su kao posao odabrale elitnu prostituciju. Zbog čega baš ova tema?
Kao pisac romana za mlade ljude, ali i njihove roditelje, moja dužnost je da osluškujem probleme mladih. Sam spoj reči “elitna prostitucija” je groteska. Elitna prostitucija je vezana za ono što nam je predstavljeno kao elita, i ma koliko okretali glavu, mnogo mladih devojaka sanja da bude deo te (kvazi) elite. Tu se negde dešava i prostitucija, usled potrebe da se dođe do novca – zaradom od seksualnog rada ili dobrom udajom. Razmišljajući o razlozima koji pokreću devojke da postanu prvo poznate, zatim prostitutke, kreirala sam likove Sare i Sonje. Zanimljivije od pisanja o samom trenutku ulaska u prostituciju bilo je razmišljati i pisati o problemima koji mogu zadesiti ženu u tom poslu. Počnimo od dvostrukog života punog laži, preko ne baš tako lepih i zgodnih muškaraca, do psihičkih lomova, kompleksa, pa i narkomanije.
Kako biste prokomentarisali interesovanje medija za mlade autore?
Interesovanje za mlade autore je slabo. Mladost nije plus kada ste pisac. Misle da ste neiskusni, misle da ste isuviše zeleni da biste pisali, ili da nemate šta pametno da kažete. Retko koji medij želi da da šansu nečem novom. Ako pogledamo novine, programske šeme televizija – uvek se “vrte” isti ljudi, uvek se piše o istim ljudima i to postaje malo dosadno.
Koji autor vam je omiljeni i zbog čega?
Iako moj stil pisanja često porede sa Bukovskim (Charles Bukowski), on nije moj omiljeni pisac. Kod Bukovskog volim način na koji piše: kratko, koncizno i jasno. Omiljeni pisac u mom slučaju nije fiksna kategorija. Kod mene se to stalno menja, dogodi se da se iznova fasciniram nekim autorom ili autorkom, takođe dogodi se da, kada se vratim nekoj knjizi posle par godina, razočaram se. Jedna od autorki kojoj se redovno vraćam je Virdžinija Vulf (Virginia Woolf). Njena zbirka eseja ’”Sopstvena soba” uticala je na mene kao ženu u književnosti, i naučila me da istrajem u pisanju. Redovno se vraćam i Andrićevim delima. Trenutno čitam Ficdžeralda (F. Scott Fitzgerald), knjigu “Veliki Getsbi”, i zasigurno je bolja od filma.
Gde pronalazite inspiraciju?
Na početku, dok sam pisala svoje prve tri knjige, verovala sam u inspiraciju. Verovala sam da je dovoljno da gledate u zvezde, drvo, reku i tu se negde dogodi i inspiracija koja padne sa nebesa. Za mene je to danas lepa bajka za pisce početnike. O inspiraciji i pojmu inspiracija pisala sam u svom romanu “Peščani sat”, gde kroz junaka Jovana govorim o problemima sa kojima se i ljudi koji pišu mogu susresti. Jedan od njih je nedostatak inspiracije. Ne verujem u inspiraciju kao nešto samo po sebi. Inspiracija je skup želje, entuzijazma i motivacije. U roku od pet godina objavila sam šest romana i ljudi se uvek oduševe koliko inspiracije imam. Tajna je u tome da inspiracije nemam, već sam motivisana da stvaram, pišem, ispričam priče koje su drugačije. Verujem da se o svemu može napisati dobra priča. Da pišem pokreću me mladi ljudi, grad u kome živim, problemi sa kojima se moji vršnjaci susreću, škakljive teme od kojih se ljudi stide i zacrvene.
Vaša poruka za mlade autore?
Biti pisac je posao pun krvi i znoja. To nije samo sesti za sto i pisati. To nije “posao” u kome možete da zaradite i od koga možete da živite. Iskoračiti u javnost sa svojim delom nije isto kao pročitati ga sestri ili drugarici; ovde vas može sačekati ili aplauz ili besni lavovi. Bitan je talenat, ali bitan je i rad na sebi. Potrebno je čitati i usavršavati se. Najbitnija od svega je istrajnost. Ako nešto volite, niko i ništa ne treba da vas pokoleba. Kada ste rođeni za nešto, jednostavno znate. Ne odustajte, makar se svi smejali vašoj ideji da pišete.
Tamara Kučan
Kakvi su vam planovi za budućnost?
Planiram da se malo odmorim, a u avgustu me čeka promovisanje romana “Peščani sat” u Bosni i Hercegovini. Septembar je rezervisan za promocije romana u Srbiji. U oktobru planiram da organizujem jednu humanitarnu akciju, koja bi bila nalik akciji koju smo moje kolege i ja sproveli za devojčicu Tijanu Ognjanović. Nešto poput humanitarnog mini sajma, gde bismo prihod od prodaje knjiga uplatili za bolesnu decu. Rađa se i ideja za novi roman, ali nigde ne žurim. Za sada je to samo ideja.
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
