Cigla u glavi: Ponos Grade šustera

Cigla u glavi: Ponos Grade šustera

Fascinira me ljudska potreba za pripadnošću. Ljudi su smislili brojna identifikaciona obeležja ne bi li označili sebe u mnoštvu. A ipak, sva ta ograničenja ih samo čine delom bezimene mase. Ljudi imaju ponos, koji vitalno boji svaku vrstu pripadnosti. Nacionalne, rasne, verske, porodične. Pa zatim, pripadnost kolektivu, partiji, klubu, grupi i svim mogućim javnim i tajnim organizacijama. Ljudi ponosno ističu zastave, ponosno nose prezimena i ponose se svojom decom, koja nose njihova prezimena, kada urade nešto što se masovno vrednuje – steknu diplomu, zaposle se, venčaju, krste decu…

Gradimir Jovanović je ponosni naslednik Jovanovića, stare gradske loze zanatlija, čiji je pradeda (čije ime Gradimir ponosno nosi zajedno sa prezimenom) lično pravio cipele kraljičinoj bratanici. Grada šuster (poznat u kraju) slavi sv. Jovana i ponosni je pripadnik pravoslavne verske zajednice. Takođe je vatreni navijač Partizana i pored nacionalne himne, kad sa društvom proslavlja slave i sportske pobede, prijatnim baritonom ume da zapeva himnu svog kluba i ostale prigodne pesme o crno-belim ćelijama, zakletim klubu na život i smrt. Grada je takođe cenjeni član i sekretar stranke u svojoj opštini. Obožava svoju ćerku, “tatinu princezu”, ali duboko u sebi oseća da je žena dužna da mu rodi naslednika, nastavljača prezimena, slave, kluba i partije.

Njegova sićušna, ali žilava žena, ponosna je na svoju baštu, na muža i kćer, ali oseća da ne sme sebi da dozvoli još jedno dete, pošto glavni deo prihoda potiče iz njenog malog krojačkog salona. Nije ponosna što više radi i zarađuje i dobro zna da i njenom mužu to remeti udobnost kompletnog ponosa i zato ćuti i žrtvuje se za svoju porodicu, krijući ponos mučenice. Legne poslednja, ustane prva, da založi, spremi doručak i skokne po novine za Gradu, da čita dok pije kafu.

U porodici Jovanović, manipulacija porodičnim ponosom krpi sve emotivne i intelektualne rupe, a i poneke materijalne. Oni će vam ponosno reći da se ne razlikuju od drugih poštenih ljudi i dokumentovaće to burmama, slavskom svećom, članskom kartom, ratom za kredit (kupili su prošle godine kompletan nameštaj za ćerkinu sobu i renovirali kupatilo) i sadržajem špajza i podruma. Imaju orahe, kacu kiselog kupusa, dvadeset tegli turšije (ajvar su pojeli) i još nekoliko flaša sirupa od zove.

Grada je pravio sok (reći će svakome puna ponosa Gradinica, koja je zovu brala i donosila, oprala sve flaše za sok i očistila lom koji je šuster napravio). Grada, Gradinica i još koja milijarda sličnih. Koji ne pripadaju sebi, nego ponosu. I ponekad, kad imaju sreće, taj ponos je njihov. Jer obično nose na leđima težinu tuđeg ponosa. Nose ponosno. Ne bune se.

Ne bunim se ni ja, samo sam tužna.


Aleksina Đorđević