Srbi vole vodu. Bez obzira na to gde žive ili koliko daleko otputuju, Srbi rado uživaju uz obalu. Mnogi idu na crnogorsko primorje, u Hrvatsku ili Grčku, dok je za one koji ostaju u Beogradu leto u gradu sinonim za zabavu uz reku.
Danju i noću vode Srbije domaćini su kupačima, veselim zabavama i onima koji naprosto vole život uz reku. U Novom Sadu i Beogradu možete se baviti veslanjem i drugim sportovima na vodi, a beogradska Ada Ciganlija prva je plaža u Srbiji koja je dobila nagradu “Blue Flag”. Ljudi hrle ka rekama i jezerima da se rashlade usred vrelog srpskog leta. U severnoj oblasti, Vojvodini, omiljena zabava je da se spakuje roštilj i krene ka pošumljenim obalama ogromne mreže reka, kanala i jezera, koja se prostire duž cele ravnice. I sam sam iskusio tako nešto prilikom skorašnje posete Vojvodini.
Plandovanje uz vojvođansko jezerce bilo je sasvim novo iskustvo. Ne samo da mi je bilo prvi put da u Srbiji iskusim život uz jezero, već i prvi put da sedim na obali okružen kamionima, roštiljima, te pivom, i to pre podneva.
U Britaniji ne plivam često u jezeru. Više volimo more i čuvamo se slatkih voda. Možda pecamo u rekama i barama, ali ne zalazimo u te vode. Kao dete učili su me da je tekuća voda obično čista, dok stajaća može da sadrži razne grozote. Tako da su za mene jezera bila zabranjena zona, od straha da ću progutati malo vode, a s njom i sve te bube i žabe, o kojima sam slušao kao klinac.
Stoga smo bili zapanjeni kada smo stigli na obalu jezera u blizini Bačke Topole u Vojvodini. Činilo se da su svi iz okolnih sela došli da uživaju uz vodu. Mlado i staro, omladinci, deca i odrasli, svi su se tiskali da uhvate komadić zelenila uz obalu jezera. Od tanušnih do trbušastih, svi su se rado skinuli u kupaće, pa uživali, bilo ležanjem u travi ili skakanjem u hladnu vodu. Nije nam se dalo da se smočimo, pa smo se, umesto za kupanjac, odlučili za sedenje u ležaljkama pored kafića, pijuckanje rashlađenog vina i grickanje specijaliteta sa roštilja i salate.
Osveženi posle razvučenog ručka, odlučili smo da se smestimo na travu i čitamo. Lakše reći nego učiniti. Kad smo stigli tog jutra, bilo je mirno, te nismo očekivali horde porodica koje su se sjatile sa raširenim peškirima i improvizovanim roštiljima, pa ispunile park tolikim dimom da su me oči pekle. Čini se da narod u ovim krajevima ne voli bezdimne roštilje. Ali u duhu one poslovice “Ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži”, spustili smo peškire na maleni komad zemlje između raznih grupa i pridružili se zabavi.
Mnogi su doneli da pripreme svoju hranu. Osim ogromne količine mesa, što je osnovni sastojak svih srpskih roštilja, kukuruz sa polja bio je prilično zastupljen. Osim dobro poznate roštiljske rešetke i roštiljske plotne, mnogi su kopali rupu za vatricu, koristili kotlić ili tronožac. Da, sve to deluje veoma rustično i svakako prija u kasno jesenje veče, ali ne razumem kako mogu da jedu vrelu čorbu kad je napolju preko 40. Verovatno je posredi neki lokalni običaj, koji nikad neću do kraja razumeti.
“Kako možete?”, pita Markus
I tako smo sedeli i upijali atmosferu. Čitanje, razume se, nije dolazilo u obzir, jer je muzika treštala iz kola parkiranih gotovo sasvim uz roštilje. No, posle nekoliko pića, sve može.
Prethodne tekstove redovnog dopisnika Wannabe Magazine-a iz Londona, Markusa Ejgara (Marcus Agar), možete pronaći ovde.
For the English version of Marcus Agar’s weekly observational reports for Wannabe Magazine, click here.
Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.
Prevod sa engleskog: Ranko Trifković
