Ne mogu da vam opišem koliko je osvežavajuće šetati gradom koji nema Starbucks, KFC ili McDonald’s na svakom ćošku. Jedan ili dva je u redu, ali, imajući u vidu da dolazim iz zemlje “urnisane” najvećim brendovima, to u mojim očima podiže Srbiju. Uživati u kupovini u marketima ili malim do srednje velikim lokalnim lancima, gde užitak otkrića još uvek postoji na policama, i traženje artikala i dalje predstavlja zadovoljstvo, a ne “robotizovanu” obavezu, prava je poslastica.
Činjenica da je Srbija, kao i većina država na Zapadnom Balkanu, i dalje zemlja domaćih brendova i nezavisnih trgovaca, nešto je što bi trebalo da bude poštovano i čuvano, inače bi mogla da ih snađe sudbina njihovih komšija iz EU, koje su mahom “progutali” veliki momci. Svako ko je imao prilike da putuje video je kako zemlje nemilosrdno žrtvuju svoje preduzetnike radi šljaštećih globalnih džinova. To se masovno dešava u Kini, ali je primetno i u državama mnogo bližim kući.
Među ovakvim članicama EU treba izdvojiti Sloveniju, kao i susednu, uvek-željnu-ljubavi Hrvatsku, gde je invazija velikih brendova već u punoj snazi – sa cenama koje rastu i ponudom koja opada. Obilaziti zatvorene tržne centre koji niču na obroncima praktično svakog hrvatskog grada je prilično beživotno iskustvo, sa međunarodnim brendovima poređanim od zida do zida i ponudom istom kao i bilo gde drugde.
Na sreću, do sada je to širenje bilo kontrolisano određenim granicama, uz ekonomsku nesigurnost i različite prilike na tržištu, što ga je sprečavalo da ugrozi nacionalni trgovački identitet u malim gradovima.
Bez sumnje, vest da džinovi modne industrije u Americi Gap i Banana Republic dolaze u Srbiju dočekana je sa uzbuđenjem među mnogim kupcima. Ali, budite pažljivi – treba im pružiti dobrodošlicu, ali i biti pažljiv, ne bi li se zadržao jedinstveni srpski identitet.
Dok šefovi državne trgovine i ekonomije zadovoljno trljaju ruke jer su upecali tako veliku ribu, trebalo bi dobro pogledati homogenizovane ulice Britanije, Nemačke i naročito SAD da bi se videlo kako globalizacija može da uništi mnogo gradskih centara. U tim zemljama, kao i još mnogim širom EU, vidi se kako je “konzumerizacija” gradova dovela do rasformiranja mnogih Glavnih Ulica i mnoge nezavisne trgovce izgurala sa tržišta. Nažalost, jednom kada odu, oni su otišli zauvek.
Beograd je utočište za kvalitetne nezavisne trgovce koji prodaju originalnu odeću, stvari za domaćinstvo ili ručno rađene proizvode po razumnim cenama. Šetnja glavnim ulicama otkriva bogatstvo radnji sa nasleđem i srcem, vođenih od strane ljudi koji dobro poznaju svoju ponudu i razumeju svoje kupce. Volim to što Beograd i mnogi drugi gradovi u zemljama koje nisu članice EU i dalje ostavljaju prostor lokalnim brendovima, poznatim kod kuće, ali egzotičnim drugima. To ulici, gradu i državi daje individualni identitet. Ako dolazite iz brendovima-preopterećenog-šoping-raja kakav je UK, ovo može da bude olakšavajuće iskustvo.
Očigledno, u svakom društvu je neophodno napredvovati i ljudi uvek žele veliki izbor po najboljim cenama. Jednostavna računica pokazuje da što više zarađuješ to jeftiniji prozvodi postaju, što je način na koji najveći brendovi održavaju svoje troškove na minimumu i niske cene. Kvalitet i izbor uz razumne cene su postali očekivanja kod mnogih i niko ne kaže da bi ovo trebalo da bude povučeno ili promenjeno na bilo koji način. Samo zapamtite: pazite šta želite da uskoro ne biste zažalili zbog toga.
Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.
Prevod sa engleskog: Uroš Pajović
