1/3

Dešava se da te ljubav životno ugrozi. Voliš nekog i hoćeš da umreš. Zapravo nećeš, ali lepo vidiš da ćeš umreti ako nastaviš toliko i tako da ga voliš. Voliš nekog koga više ne možeš da prepoznaš, pored koga se više ne osećaš sigurnom i počinješ da ga se plašiš. I osećaš da će te pojesti ako ne uzmakneš, da će ti ispiti svu životnu radost i da posle toga više nećeš biti ista, da ćeš potrošiti sve kapacitete za radost, ljubav, poverenje i davanje i da više ništa nikada nećeš imati. Realan je to strah. Jer to nije strah od povređivanja, već si povređena, srce ti je već slomljeno, jer ljubav nije dovoljna kad se voljeni pretvori u čudovište, a ni hrabrost nije dovoljna, osim ako ne rešiš da pustiš da pojede, da umreš. I pitanje je da li je to hraborst. Više liči na odustajanje.

veza 2 1 Kad ljubav hoće da te pojede...

Voliš nekog ko je otišao bez objašnjenja (osim što je jasno da on tebe više ne voli) i ostavio te da se gušiš svojom ljubavlju koju više ne želi da prima i da možda preživiš. Ako se ne ugušiš. Nije ga briga. A ti ne znaš da li je tebe briga. Kolebaš se ne dnevno, nego na svakih pet minuta – da li da legneš i umreš, ili možda da bauljaš još malo, možda ćeš naći nešto za šta ćeš da se uhvatiš, podigneš na kolena (ako ne baš na noge) i pridržavaš se da se ne prostreš ponovo. Ostavljena si kao pas, surovo, bez sažaljenja, da crkneš na suncu i na lancu, bez čančeta vode pored. Kako to neko može da radi životinji? Ima surovih ljudi. Ma svako ima potencijal surovosti, samo neko može da bude divan prema životinjama, a ipak surov prema ljudima. Eto, ti si trenutno surova prema sebi – jer crkavaš poput psa vezanog na suncu. Ti to radiš sebi. Kako možeš?

Ljubav te nije napustila, ni u prvom ni u drugom slučaju. Ti voliš, ali onaj koga voliš više nije taj koga voliš, ili više nije tu da ga voliš. Ljubav je tu. Ona nešto traži od tebe. A to nije da se poslužiš sa kečapom i da budeš rasparčana i pojedena kao vruća pica.

Editors choice