Kada je Dizni seo pred laptop

Kada je Dizni seo pred laptop

Biti nezavisna i samosvesna žena je i dalje jedan od glavnih trendova kom skoro sve stremimo (ne da se bunim protiv ove mantre, štaviše, duboko je podržavam, mada ne kao direktnu posledicu odricanja od svega ostalog, nego kao intelektualno ostvarenje koje postoji kao dopuna već uveliko razrađenom, funkcionalnom životu), te me već određeno vreme okupira misao: Kada i zašto smo kolektivno prestali da želimo držanje za ruke i poželeli da odložimo ljubav zarad karijere, kasnijeg braka i još kasnijeg poroda?Zašto smo naučili da podižemo zidove i udaljavamo od sebe ljude koji bi nam mogli doneti sreću? Ovu misao bih nužno morala da razvijem idući u pravcu optuživanja modernizacije života, možda kapitalističkog poretka koji nameće kompetitivnost na radnim mestima, morala bih da optužim upražnjavanje seksa pre nego što saznamo da li nam partner ima braću i sestre. Optužila bih prevelike polete i još veće padove, prerane raskide, prerano… Sve. S druge strane, shvatam da bi bilo potpuno licemerno prozivati nešto čega sam i sama deo, međutim, drugu opciju nemam. Ne mogu a da se ne zapitam – Da li smo uhvaćeni u prebrzi životni ritam i sami jedni drugima postali brzo zadovoljstvo, dodatni i lako zamenljivi komad nakita koji nam ide dobro uz ostatak života tog dana ili zaista nemamo vremena?

Kada mislim o ljubavi, ne mogu a da ne mislim o Kunderinim definicijama – “Ljubav počinje u trenutku kada neko upiše svoju prvu reč u našu poetičku memoriju. Ako je uzbuđenje mehanizam kojim se bavi naš Stvoritelj, ljubav je ono što pripada samo nama i čime izmičemo vlasti Stvoritelja. Ljubav je naša sloboda. Ljubav je na suprotnoj strani od Es muss sein!” Ako je ovo istina, zbog čega smo prestali da se bunimo protiv Stvoritelja i počeli da se bunimo sami protiv sebe?

Istina je, volimo da budemo samostalni. Ima nečeg posebno zadovoljavajućeg u spoznaji da nam ne treba neko da bismo stigli do zvezda. Međutim, kada se sva prašina postignutog uspeha slegne, poželimo da lepotu o istom podelimo sa nekim koga volimo. Da li zato što nas slabe psihičke konstitucije primoravaju na ovisnost o drugoj osobi ili zato što smo uredbom evolucijskog toka navikli da idemo u paru, ne znam. Znam da ja uvek poželim voljenje kada god stojim srećna pred onim što sam postigla. Voljenje nekoga koga i sama volim. Međutim, u poslednje vreme, u jednom od svojih rovarenja po pokušajima pronalaska smisla, naletela sam na momente sebe koji su me iznenadili.

Naime, pravila sam spisak obaveza koje moram da završim i, sasvim detinjasto, kao poslednju stavku stavila “videti se sa tim-i-tim”. Čim sam shvatila šta sam napisala i koliko apsurdno izgleda što sam nekoga zabeležila kao obavezu, shvatila sam: i sâma sam postala jedna od onih koji su se naučili da su obaveze glavno jelo a ljubav dezert. Obuzeo me je strah.

slikaaa2 Kada je Dizni seo pred laptop

Borba devojčice koja veruje u primarnost osećanja i devojke koja je svesna da mora da se izbori za svoje mesto pod suncem prestala je da bude borba i postala simbioza dva, čini se, nerazdvojiva dela. Nakon podužeg razmišljanja na temu, zapitala sam se Da li  nekoga dehumanizujem time što ga zapisujem? Shvatila sam: Ne. Štaviše, dodatno ga naznačujem kao nekoga ko ne sme da se propusti i zanemari. Naravno, mesto u rokovniku svakako nije jednako stolici u restoranu ili zagrljaju, ali je početak koji će odvesti svemu što se da isplanirati. Naznačiti osobu kao “obavezu” ne znači razmišljati o njoj u terminima njene upotrebne vrednosti. Upravo suprotno – znači razmišljati o njoj u terminima želje i volje da baš ona bude u našem životu kada se na kraju dana obaveze svedu kraju.

Neizostavno shvatamo da su nas haotičnost života i obaveza koje nam dominiraju svakim radnim, a i neradnim danom primorale da se naučimo da svoje vreme pragmatično izdelimo na uloge i ljude. Mada potpuno užasnuta ovom spoznajom, ispisivajući ostatak obaveza, preplavio me je osećaj olakšanja – nisam prestala da želim držanje za ruku. Nisam prestala da želim da volim, nisam prestala da želim svoju značajnu osobu. Nisam se zakopala u posao i zaboravila da osećam. Samo sam odrasla, prigrlila obaveze i poljubila Diznija u obraz za rastanak. Osećam da je jedini problem ovog koncepta to što, kada se jednom izađe iz čarobnog dvorca u kom smo prvo voleli pa sve ostalo, retko kada uspemo da se, uhvaćeni u točak mehaničkog obavljanja života, nazad u dvorac i vratimo. Veštica je ponudila otrovnu jabuku, zagrlizli smo je i zarazili se svešću o onome što se od nas očekuje. Na našu žalost, nijedan patuljak (osim onih koji pozajmljuju skripte ili nabavljaju neophodne fascikle) nije u mogućnosti da skine kletvu, a Zver neće postati Princ dokle god ne uspemo da izbalansiramo osećanja i obaveze. Možda i hoće, samo je pitanje vremena? Uostalom, lepota Diznija je što nam nikada nije dao ostatak priče – na nama je da je iskonstruišemo po sopstvenom nahođenju.

Živimo u vremenu u kom je emotivni invaliditet sve češća pojava. Ne leči se hiruškim zahvatima, niti alternativnom medicinom. Leči se isključivo željom i sposobnošću da se ne ogradimo od ljudi zarad obaveza. Sigurna sam da ste i sami bili deo nipodaštavajućih pogleda svaki put kada ste u skupu (samoproklamovanih) intelektualaca rekli da želite porodicu i ljubav pre poslovnog uspeha. Očigledno, živimo u vremenu kom se o ljubavi govori u pejorativnom stilu, u vremenu u kom je ljubav kič, a davanje drugoj osobi prečesto samo tematika umetničkog stvaralaštva.

Verujem da bi se Eros i Amor razočarali u moderne prioritete.

Kao što je u zdravom telu zdrav duh, tako je i u voljenju podstrek za sve, pa i efikasnost u obavljavanju obaveza. Zašto, onda, ne bismo preskočili nekoliko obaveza, zaustavili vreme na tren, naredili nekome da nas razmazi i prepustili se neiscrpnom (uzajamnom) obožavanju?

slikaaa3 Kada je Dizni seo pred laptop
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.