Slavne ličnosti su poslednjih nedelja izazvale pažnju javnosti učešćem u Ice Bucket Challenge – polivanjem kofama ledene vode. Koliko god šašavo, besmisleno i zloupotrebljeno izgledalo, sad svi znaju za ALS – retko neizlečivo neurološko oboljenje, koje dovodi do paralize mišića, invaliditeta i smrti. Oboleli sve vreme osećaju bol u celom telu, koji je sličan osećaju kad se odjednom poliješ ledenom vodom, na osnovu čega je cela priča osmišljena – poliveni su na trenutak podelili neprijatan osećaj sa obolelima od ALS-a. Ova, u suštini humanitarna akcija, iskliznula je iz okvira zamisli u ledeni bazen šou biznisa, cirkusa, rijalitija – sve u skladu sa duhom vremena. Ljudi vole da se čude. Vole da komentarišu i sude.
Svako čudo za tri dana, pa je tako i Ice Bucket Challenge posle kratkog vremena izgubio snagu začuđivanja i postao stara vest.
Ljubitelji šašavih izazova, koji čak i nemaju nikakvo opravdanje, nikakav poziv javnosti da posredstvom šokantnog primi informaciju o nečemu što je u suštini ne zanima, prate razne emisije i klipove na Youtube u kojima neki ljudi prosto izazivaju sami sebe, rizikujući da se povrede u situacijama u kojima se u svakodnevnom životu nikad ne bi našli.
Zavisnost od adrenalina, potreba za eksponiranjem, originalnošću i pomeranjem granica, uvek su gonili ljude da istražuju, upuštaju se u avanture i guraju naučna saznanja i ljudske mogućnosti uvek još malo preko one ivice na kojoj stalno balansiraju.
Mnogo toga se danas pretvorilo u izazov radi izazova, tako da se često zapitamo da li su ovi ljudi toliko dokoni, da li im je život toliko dosadan i besmislen, da moraju da izmišljaju gluposti i da rizikuju, tek tako, bez ikakvog dubljeg motiva, bez koncepta i bez opravdanja?
Rijaliti je zatrovao svaki koncept osmišljavanja izazova i predstavlja vitalni duh prosečnosti, koja želi da se nametne kao ultimativno uzbudljiva, zanimljiva i autentična kategorija svesti.
A onda se na Fejsbuku pojavio jedan novi lančani izazov: Book Challenge.
Knjigozov.
Razne lančane akcije su do sada pohađale našu nasušnu društvenu mrežu – zahtevi da se kao podrška nekoj akciji promeni profilna slika, kopira neki status, napiše neka šifrovana rečenica zarad zbunjivanja suprotnog pola i klikne i lajkuje ovo ili ono. Neki su imali smisla ali su mi delovali suviše ogorčeno, nosili energiju borbe sa vetrenjačama ili osećanja krivice, a drugi su bili naprosto glupavi. Nikad nisam poželela da učestvujem, nikad me nisu zabavili niti angažovali na bilo koji način, jer je meni nešto u njima bilo pogrešno.
Ali kad sam videla knjigozov, jedva sam čekala da me neko izazove i taman sam počela da smišljam listu deset najvažnijih knjiga u mom životu, kad je izazov stigao, pa nisam stigla dobro da razmislim. Sa ogromnim zadovoljstvom istakla sam svoju listu, dok sam sve vreme bila sigurna da sam neke mnogo važne knjige propustila i da je deset knjiga premalo i da ću se posle sigurno pitati kako sam mogla ovo da zaboravim? Sto deset najvažnijih knjiga, bilo bi u redu za svakog manijaka koji celog života čita svakog dana i kome u biblioteci uvek dozvojavaju da uzme onoliko knjiga koliko može da ponese. Mnoge od tih knjiga sam nosila desetine puta, pa sam tako i sastavljala svoju listu – to su uglavnom one koje sam pročitala desetak puta, mada ima i onih čije ću gradivo sa zadovoljstvom obnavljati u godinama koje slede.
Veliki broj mojih Fejsbuk prijatelja odgovorio je na izazov i sa velikim interesovanjem sam pročitala njihove liste. Koliko god se one držale klasika, neki novi naslovi se ponavljaju i povezuju nas, pa kontam da je krajnje vreme da uđu u lektiru.
Presrećna sam što ljudi čitaju. A sve moje bojazni i zapažanja po tom pitanju izrazio je Ognjen Šestić, beogradski aforističar i pametnjaković u jednom od svojih redovno urnebesnih statusa: „Book Challenge Srbija – pročitajte knjigu.“
