Kad se prvi put zaljubimo u vrtiću, doživljavamo povezanost sa svojom ljubavlju neposredno, spontano i bez gluposti i manipulacije. Osećanje je čisto i jako, nema prepreka i manipulacija. Sledeći put, kad se zaljubimo u tinejdžerskim danima, čistoća i snaga osećanja ostaju, ali prepreke i gluposti zahtevaju manipulaciju i strategije. Nekako se od vrtića do puberteta već ušančimo na položajima koje polnost propisuje i uključimo se u rat između polova, kao da je to prirodno i kao da ne postoji drugi način.

Možda i ne postoji. Možda moramo da prođemo kroz sve gluposti. Da igramo sve igre. Da gubimo i povređujemo se. Da pobeđujemo i povređujemo druge. Da se pitamo zašto je to tako komplikovano i zar ne može da bude jednostavno. Da se ne sećemo da je ikada moglo drugačije, jer to kad smo bili mali, otvoreni i spontani, uopšte ne računamo.

Bacamo bombe provokacije jedni na druge, odapinjemo strele ignorisanja i trudimo se da protivnika pogodimo u srce. I ne znamo zašto nam je onaj ko nam se sviđa, protivnik. Ali osećamo da moramo da se borimo za sebe i da ne dozvolimo da nas neko ponižava i gazi. Osećanje ugroženosti, sukob ega i arogancija karakterišu naše ljubavne odnose. Kao da nije najgluplje i najluđe očekivati da je ljubav moguća sa nekim ko je na suprotnoj strani rova. A ipak stalno to očekujemo, dok se uporno trudimo da zadržimo položaj i da uvek budemo naoružani.

Ah, to je ona priča o držanju oružja. Niko ko drži pištolj u fioci ne očekuje da će zaista morati da ga upotrebi, ali ako se nađe u situaciji da ga uzme u ruku i uperi u nekoga, verovatno će biti u stanju i da pritisne obarač. Možda će to uraditi u odbrani i strahu, ali uradiće.

borba medju polovima1 Naoružavanje ljubavi: U ratu polova, svi gubimo
I tako, uđemo u zrelo životno doba držeći gard, poučeni lošim iskustvima, ubeđeni u loše namere protivnika, željni opuštanja, odlaganja oružja, spontanosti i otvorenosti. Spremni da sklopimo primirje. Da se vratimo u onu jednostavnost iz vrtića. Samo što ne možemo.

Ne ide unazad. Samo što nekako ne ide ni napred. Stojimo zaglavljeni u besmislenom ratu, koji smo odavno svi izgubili i pitamo se kako da dostignemo jednostavnost, kako da prestanemo da doživljavamo jedni druge kao protivnike, kako da ostvarimo partnerstvo, kako da spustimo gard i ostanemo ranjivi i ne precrknemo od straha da ćemo biti povređeni.
Kao da su nam naoružanje i taktika do sada pomogli da se ne povredimo. Kao da smo pogađajući tuđa srca i navlačeći pancire na sopstvena, išta pametno i korisno uradili za sebe.
Umorimo se od tog beskrajnog nadvlačenja konopca, sve nas boli. Srce nas boli, duša nas boli, telo nas boli. Možda smo pametniji i jednostavniji i bliži istini, ali smo toliko umorni i tužni, da nam više ni jedna pobeda koju smo do sada priželjkivali, ne bi donela ni malo radosti.

Možda moramo da prođemo ceo krug predrasuda, arogancije, gluposti i egoizma, ali možda možemo malo brže da ga zatvorimo.
Dok još imamo snage i hrabrosti za ljubav i mir.

Aleksina Đorđević

Editors choice