Slavljenje slave je tradicija karakteristična za države Balkana. Moram da priznam da pre posete Bosni i Srbiji nikada nisam čuo izraz “slava”, ali sam se, nakon brojnih poseta, navikao na tu vrstu proslave. Ipak, nije uvek bilo tako.
Porodičnoj slavi sam prvi put prisustvovao pre nekoliko godina u Banja Luci. Tada još uvek nisam uspeo da u potpunosti sagledam sve kulturne neobičnosti, pa nismo znali šta da očekujemo kada smo pozvani u dom prijatelja u Republici Srpskoj. Bili smo malo zbunjeni samim pojmom: evo i zašto – nama je slava predstavljena kao proslavljanje blagoslova, ali istovremeno i okupljanje uz hranu i piće kojem je prethodilo klanje porodičnog praseta. Jedino smo bili sigurni da je prava čast biti pozvan na ovako poseban događaj.
Naravno, to nisu bila jedina pitanja koja su me mučila. Postojalo je još mnogo društvenih prepreka koje treba prevazići kada vas neko ko ne pripada vašoj kulturi pozove u dom. Da li bi trebalo da kupimo poklon, da li se od nas očekuje boca vina i da li, čak, postoje čestitke sa natipisom “Srećna slava!”? Sve ove misli su nam prolazile kroz glavu, te je iskustvo koje nas je čekalo bilo još neizvesnije. Na svu sreću, nije trebalo da budemo tako zabrinuti.
Kada smo stigli, porodica je već završila sa religijskim delom proslave. Nekako, uspeli smo da se mimoiđemo sa tim trenutkom i priključimo se poslepodnevnoj zabavi za mlađe članove porodice i prijatelje. Kako su naši prijatelji bili u svojim ranim dvadesetim (a mi smo se samo jedva sećali tog perioda svog života), postali smo počasni gosti među mlađom populacijom i našli smo se za stolom punim posebnih jela od mesa, ribe i turšije – naravno, uz neizbežne, ogromne boce “Jelena”, rakije i mnogo crvenog vina.
Prethodno upozorena da ja ne jedem meso, majka porodice se naročito potrudila da spremi različite specijalitete od povrća i sira za mene. Taj gest je bio veoma dirljiv i hrana je bila izvrsna, i pored činjenice da je stalno dopunjavanje mog tanjira pomalo prevazilazilo kapacitete mojeg apetita. Kao i u svakom balkanskom domu, gostoprimstvo je bilo na zavidnom nivou.
Pred kraj večeri, kada se naš domaćin najviše trudio da nam stalno dosipa piće, otac porodice se pojavio pored nas na klupi. U ruci je ponosno držao neobeleženu bocu pomalo potamnele tečnosti. Prijatelj nam je preveo da je ta boca posebne, domaće rakije odavno sklonjena da bi bila otvorena na dan venčanja domaćinovog sina. Kako se taj dan nije ni nazirao, otac je očigledno odlučio da je prilika podjednako dobra za otvaranje “smrtonosne” tečnosti. I, zaista, rekao je da je prisustvo prijatelja koji dolaze iz krajeva preko mora dovoljan razlog za slavlje u velikom stilu.
Uz takve komplimente i posle nekoliko čestitih čaša srpskog crvenog vina, bilo je nemoguće odbiti nekoliko čašica posebne rakije. Na kraju krajeva, bilo bi nepristojno odbiti. Zato smo uživali u ukusu prve čašice, hvaleći lakoću kojom tečnost klizi niz grlo i dubinu ukusa (kao što se i radi kada vam domaćin ponudi svoje omiljeno piće). Ono što je usledilo, međutim, prevazišlo je naša očekivanja. Umesto jedne čašice, nastavili smo da pijemo kao da se takmičimo u ispijanju rakije, prateći tempo domaćina i sipajući čašu za čašom niz grlo. Slistili smo bocu, nazdravljajući svemu i svačemu. “Maraton” se završio tek kada nam se i prijatelj priključio.
Od tada smo bili na brojnim slavama širom regiona. U svima smo uživali i sve su bile pomalo različite. Sada nam je jasnije šta može da očekujemo, posebno ako smo pozvani na večernji deo slavlja. Moram da priznam da sam te večeri zaista zavoleo rakiju.
Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.
Prevod sa engleskog: Uroš Pajović
