“Optimizam je stvar emotivno-inteligentnog ponašanja.” Ponavljam reči Danijela Golemana (Daniel Goleman) svaki put kada mi se lozinka za osmeh pomeša sa morem drugih brojeva, datuma, rokova i obaveza. To što ja povremeno svoje “nemam vremena” pravdam ispunjenim očekivanjima, izvršenim zadacima, položenim ispitima, završenim kursevima, na vreme plaćenim računima i ostalim uspešno izvršenim obavezama daje mi za pravo da kažem: Nemojte da nemate vremena, jer jednom ga zaista neće biti.
Mrštim se dok sedeći za stolom okrećem svoj uredno ispunjen crveni rokovnik na čijoj stranici me zatiče mesec april, a ja se ni korak nisam pomerila od onog trenutka u kome sam sebi dala obećanje kako ću privilegovati svoje želje ostvarenjem. Tužna sam nekada jer zbog mnogih tuđih “Od tebe se očekuje da uradiš ovo sada!” zaboravljam na svoje jedno “Ja ovo želim i mogu da uradim odmah.“
Neizbežno je da će doći dan kada zaista nećemo imati vremena, a pritom to neće biti nikakav izgovor
Tačno je da imam relativno malu životnu kilometražu, ali mi pravo treće decenije mog života ipak dozvoljava da kažem kako imam dovoljno razočaranja za realnog optimistu i nekoliko životnih istina u koje sam se uverila. Jedna od njih tiče se strepnje kao načina života.
Svakodnevno strepim da li ću uspeti da ispunim obećanja koje sam dala sebi i drugima. Strepim da li ću dovoljno puta pokazati ljudima koje volim koliko ih zapravo volim. Brinem kada u roku ne završim sve planirano. Histerično se hvatam za mobilni telefon kada se, nakon što odvratim pogled od urednog rokovnika, uplašim da sam nekoga zaboravila ili su možda zaboravili mene. A u međuvremenu dok strepim, zahvalna sam što imam zbog čega da strepim.
Znate, strepnja od gubitka se ne može porediti sa osećanjem da nemamo šta da izgubimo. Govorim ovo, jer u vremenu u kom smo postali robovi sopstvenih rokovnika zaboravljamo na stvari koje nas zaista čine srećnim. Zaboravljamo na razliku između ambicija i želja. Zaboravljamo da je ispunjenost nas kao osoba glavni preduslov za ostvarenje naših ambicija koje će samo takve biti zdrave ambicije.
Mi često govorimo da nam je potrebno više novca, a zapravo sebi želimo da nadomestimo stvari koje se novcem ne mogu kupiti. Tvrdimo kako želimo da uspemo u životu i ostvarimo se kao očevi, majke, pisci, uspešni ljudi, a ponekad, zapravo, želimo da nam se drugi dive i da na taj način hranimo svoju sujetu. Kukamo kako smo tako mnogo željni ljubavi, nežnosti i zagrljaja, a plašimo se odricanja koja ljubav podrazumeva.
Vreme merimo prema uspešno izvršenim obavezama, dobijenim platama, emitovanju omiljenih serija, utakmica i emisija. Strepimo za tuđe živote ljudi sa ekrana i zaboravljamo da u našem nešto nedostaje.
Otkažite obaveze makar na jedan dan i zakažite život! Počastite sebe i druge nedeljnim ručkom u krugu porodice, prošetajte sa detetom do najbližeg parka i uživajte u privilegiji što ste roditelj. Poklonite nekome celog sebe i ne zaboravite da ste upravo vi nekome baš sve.
Kada se puls iz misli vrati kući, natrag u srce, shvatamo šta nas zaista ispunjava
Možda ćete se pitati zbog čega ponavljam Golemanove reči “Optimizam je stvar emotivno-inteligentnog ponašanja.” Upravo zbog toga što smatram da jedino dovoljno inteligentna osoba može dati svim svojim emocijama pravo na život i da, čak i onda kada su one manje lepe, ne prestane da veruje u bolje sutra.
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”
