Završetak Londonskih Paraolimpijskih igara 2012 označio je kraj dugog sportskog leta. Dva meseca od neverovatne svečanosti otvaranja Olimpijade ostavila su neizbrisiva sećanja na mnoge sportove, nove heroje i uzbudljive događaje u mnogim disciplinama. Milijarde gledalaca zaista mogu da kažu da su se proveli nezaboravno.
Podrška sportistima bila je ogromna. Širom Britanije i sveta, ljudi su navijali za svoje, priželjkujući im pobedu. Svi su se udružili u duhu sportskog takmičenja da proslave moć ljudske posvećenosti i težnje da ostvare najbolje, bez obzira na ishod u vidu medalja.
Olimpijske igre obeležene su, takođe, i kao najdruštvenije, zbog toga što su ih ljubitelji sporta pratili na raznim društvenim mrežama, komentarisali i podržavali timove. Kad god bi zablistala medalja, pao rekord ili se dogodilo nešto vredno uspomne, pokrenula bi se lavina vesti širom sveta putem društvenih mreža. Ljudi su pomno pratili kako im timovi napreduju, kako ide pojedincima. Sve to izgradilo je uzbuđenje i iščekivanje oko Igara, čak uzdižući mnoge manje poznate sportove i dovodeći nove zvezde u središte pažnje gotovo svakodnevno.
Paraolimpijske igre drugo su najveće svetsko okupljanje sportista vrhunskih u svojim disciplinama. London je upriličio, do sada, najveće i najuspešnije, te najposećenije Paraolimpijske igre. Prodaja karata premašila je sve dosadašnje, sa gotovo neprestano rasprodatim gledalištem i zaglušujućom podrškom sportistima.
Srećnici na stazi, ali i milioni gledalaca sa interneta i televizije videli su zapanjujuće sportske podvige koji nadahnjuju i oduzimaju dah. Pravi sportisti borili su se na stazi, terenu i vodi u težnji da premaše rekorde, osvoje medalje i popnu najbolje lične rezultate. A rekordi ne samo da su bili obarani, već u nekim slučajevima i razvaljivani.
Postalo je gotovo nevažno to što se ovi takmičari uporedo bore sa ovom ili onom vrstom hendikepa, jer smo ih bordili da što pre prođu finiš. Činjenica da gledamo plivače bez udova, slepe trkače ili ragbi paraplegičara gubila je značaj pred uzbuđenjem samog takmičenja.
U mnogim pogledima, vrhunski sportisti Paraolimpijade suočavaju se sa sličnim izazovima kao i Olimpijski sportisti. Nedostaje im novca, prostora za rad, moraju da prilagode živote zahtevnim rasporedom treninga, zatim moraju da putuju u daleke krajeve i takmiče se. Povrh toga, ovi sportisti bore se za to da upravljaju svojim telima, da ne dozvole da ona nadvladaju. Ne dopuštaju da ih nesposobnosti onesposobe. Nalaze način da zaobiđu nedostatke, ali ne zaboravljajući ih i ne dozvoljavajući da zavladaju nad njihovim životom. Kao i svaki sportista, takmičar Paraolimpijade se ne zaustavlja dok ne pruži najbolje od sebe što može.
Paraolimpijada je, naravno, iznedrila veoma nadahnjujuće priče koje vam stežu grlo. Bilo da navode na suze ili smeh, ove pripovesti pobede nad nedaćama čine pozadinu neverovatnih sportskih stremljenja. Bilo da ste gledali zapanjujuću utakmicu košarke u invalidskim kolicima ili da vam je pala brada gledajući jednonogi skok u vis, ili neverovatne domete iz bazena ili velodroma, ove Paraolimpijske igre donele su sate i sate nezaboravnih takmičenja. Kako ostati ravnodušan pored sportista koji trče uz pomoć sportske proteze i kako odleti uzbuđenju trke sportista u kolicima?
Nema predaje - Oskar Pistorijus
Činjenica da su ove Igre bile toliko sjajne, čini još žalosnijim što im je u nekim zemljama umanjena važnost. Na primer, nedostatak podrške srpskih medija Paraolimpijadi bio je zaista veliko razočarenje. Jeste, zlatne medalje su se našle u vestima, kao i svetski rekord koji je prilika da i Srbija bude najbolja na svetu u nečemu, ali sami sportisti i njihove priče gotovo da su sasvim bačeni u zapećak. Bilo je veoma teško pratiti Paraolimpijadu iz Srbije, čak i za one koji su zaista želeli da ostanu u toku.
Osim okorelih ljubitelja sporta koji su našli način da Igre prate onlajn, malo ko je uopšte znao koliko je medalja Srbija osvojila. U najvećoj meri ovo ide na dušu medijima i lošoj pokrivenosti Paraolimpijade. Može se takođe pripisati nedostatku zanimanja onih koji ne smatraju da je Paraolimpijada vredna praćenja.
Ali ima i deo odgovornosti lošem upravljanju medijskom slikom, koji snosi Paraolimpijski komitet Srbije. Tim koji se bavio organizacijom za sportiste i njihov kontakt s medijima bio je toliko preplavljen razmerom događaja da nisu mogli čak da ažuriraju sopstvenu pojavu na društvenim medijima i da bar podele uspehe svojih sportista. Veoma loša komunikacija izvan zvaničnih konferencija koje su pripremali domaćini Paraolimpijade.
Kad je Srpski olimpijski tim bio u Londonu, šef misije pripremio je teren za međunarodni događaj. Razumeo je važnost međunarodnih medija za sport u Srbiji. Srpska ambasada upriličila je skup za sportiste i dve lokacije u Londonu bile su posvećene slavljenju i susretu onih koji su deo srpskog tima.
Nije tako bilo na Paraolimpijadi. Za te srpske takmičare nije bilo mogućnosti. Ambasada je ostala nema, tim je ostao gluv za poziv međunarodnih medija, a mnoge priče su izmakle, jer se nije stvorila prilika da se ispričaju. Za sportiste koji su bili u Londonu, to je velika šteta. Za ljude u Srbiji koji žele da znaju šta se dešavalo, to je sramota. Za paraolimpijski sport u Srbiji, to je neoprostivo.
Po povratku u Srbiji, ti isti ljudi žaliće se da je finansiranje paraolimpijskog sporta veoma jadno (naravno da jeste). Zaboraviće da je neophodnost razglašavanja uspeha u tome što veoma znači za prikupljanje dopunskih sredstava i podršku sportu.
Paraolimpijske medalje isto su junački osvojili sportski heroji Srbije kao i druge sportske zvezde koje su toliko obožavane. Eto, na primer, srpski tim vratio se sa Olimpijade bez zlata koje su priželjkivali. A nije izmaklo srpskom paraolimpijskom timu, koje se vraća ovenčano zlatom.
Olimpijada i Paraolimpijske igre događaji su posvećeni sportistima. Tu se slave lična dostignuća, potiču mladi sportisti koji će se tek pojaviti i nagrađuju oni koji su želeli više. Ove Igre su o sabornosti nacija koje sve streme istom posvećenom cilju. U tom smislu, kao i u mnogim drugim, Paraolimpijske i Olimpijske igre su istovetne. Nadajmo se da će se svi složiti da ih ubuduće pratimo istim dužnim poštovanjem i istom pažnjom.
Prethodne tekstove redovnog dopisnika Wannabe Magazine-a iz Londona, Markusa Ejgara (Marcus Agar), možete pronaći ovde.
For the English version of Marcus Agar’s weekly observational reports for Wannabe Magazine, click here.
Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.
Prevod sa engleskog: Ranko Trifković
