Počeo sam da razmišljam o njima dok je moja tetka projektovala starački dom u Jakovu. Uradila je mnogo lepih stvari i nisam mislio da projektovanje i gradnja staračkog doma mogu biti neki poseban izazov, ali ona je to radila sa izuzetnom pažnjom. Stvarala je sigurnu kuću, prijatno mesto, bezbedno okruženje, svetlu tačku, malo ostrvo, dom. Za one koji će iz raznoraznih razloga, sada, u svojoj starosti, biti izmešteni iz sopstvenih života i domova, i počinjati svoje poslednje prilagođavanje.
Tačno godinu dana nisam posetio babu i dedu, niti drugu babu. Da, naravno, cele godine oni su posećivali nas. Za slavu, za praznike, za rođendane. Zato što su u penziji i zato što oni imaju više vremena. Nemaju više rokove, ni obaveze, ni putovanja u inostranstvo, ni pripreme za fakultet, ni školu stranih jezika, ni projekte… Ironično, oni čije vreme sve brže sipi kroz peščani sat života i sve je dragocenije, imaju više vremena od nas koji čak još nismo ni na pragu najboljih godina, koji smo još uvek samo deca.
O tome sam razmišljao dok sam gledao kako nastaje taj starački dom. O starcima. Antropologija je zabeležila dijametralno suprotne primere odnosa prema starim ljudima: od bezrezervnog poštovanja, gde su stariji članovi porodice bukvalno poštovani kao bogovi i odlučuju o sudbini ostalih, na primer u Indiji, do običaja zvanog lapot, karakterističnog za ne tako davnu prošlost i to na našim prostorima, u istočnoj Srbiji i Crnoj Gori: kada više porodica ne bi mogla da brine o njima, starci bi bili odvedeni duboko u šumu, na glavu bi im bio stavljen veliki okrugli hleb, i uz reči: “Ne ubijam te ja nego ovaj hleb!” bili bi ubijeni. U sličnoj situaciji na dalekom Istoku starci bi bili odvedeni visoko u snežne planine i tu ostavljeni da se smrznu.
Žorž Minoa, poznati francuski antropologi i istoričar religije i društva, u knjizi “Istorija starosti: od antike do renesanse” zapitao se: “Da li čovek ima godine svojih vena, srca, mozga, svog duha ili ličnih podataka? Ili nas to pogled drugih jednoga dana svrstava među stare ljude?” I, zaista, da li smo mi, još uvek dovoljno mladi, svesni trenutka i vremena u kom oni koje veoma volimo odjednom počinju da posustaju i usporavaju se? Prepoznajemo li trenutke u kojima počinje svođenje računa, u kojima se njihova briga za nas umnožava, a nama se čini da je preterana, suvišna, nepotrebna? Da li smo uopšte svesni osornosti, nestrpljenja, površnosti naše mladosti, nasuprot njihovoj brizi, strpljenju, želji da nam prenesu deliće sopstvenog iskustva, dok mi to odbacujemo verujući da će nam se sve kazati samo, da je svako država za sebe, da je svako iskustvo osobeno i neponovljivo, te da je svaka pouka relativna.
U našem narodu postoji jedno verovanje, tačnije rečeno, jedna tipologija vezana za starost. Smatra se da je čovek do 20. godine golub, od 20. do 40. – paun, od 40. do 50. – lav, od 50. do 60. – kamila, od 60. do 70. – zmija, a posle sedamdesete – crna zemlja. Pa tako, ako ste još uvek golub ili paun, ako ste lav, pa čak i kamila, setite se staraca.
Starci – to su oni koji vas vole više od svojih sinova i kćeri, koji su vam u detinjstvu kradom davali slatkiše i dozvoljavali vam sve ono što su vam roditelji zabranjivali, oni što su se hrabro, nekritički, suprotstvljali vašim roditeljima da biste vi dobili ono što ste naumili. Starci – to su oni koji imaju svoje starinske kuće i stanove, pune drangulija i kiča, vaših zaboravljenih igračaka i odbačenih predmeta, kuće i stanove koje ćete možda baš vi naslediti. Starci su oni čije kuhinje mirišu na jednostavne starinske kolače, vanilu i cimet; oni kod kojih spavate letnji dan do podne iako vas je u toku noći neki petao budio više puta. Starci – to su oni koji vam više puta u toku dana ponavljaju iste priče, koji tvrde da su mnogo bolje živeli u doba Tita, koji su potpuno ubeđeni da su “svi ovi lopovi koji su uništili zemlju”. Starci – to su oni koji gnjave u GSP-u, oni u staromodnim odelima, oni koji se sa prijateljima sreću u čitulji. Starci – to su oni koji će vam ispričati najlepše priče, oni iznad čijih krovova je najlepše letnje zvezdano nebo kakvo ne postoji iznad vaših gradova, jer je iznad vaših gradova smog i muljava svetlost neona. Starci – to su oni čije vas najlepše misli i najlepše želje i molitve prate ma kuda da ste pošli.
Starci – to smo mi u doglednoj budućnost.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
