To je ulica po kojoj seru psi, lokalni hroničari, Beogradska filharmonija i “taj svet” koji je predmet stalnih kritika društveno prihvaćenih i politički i u svakom drugom smislu korektnih autoriteta – Silikonska dolina; tačnije rečeno, samo jedna starobeogradska ulica u kojoj ja živim – Ulica Strahinjića bana. Ni bolja ni gora od drugih, sada poznata samo po tome što je neki “poseban svet” odlučio da tu provodi svoje vreme. Neću reći traći, troši, utucava… jer, na kraju krajeva, šta ja znam (i ima li neko ko bi sa sigurnošću mogao da zna sve o svima koji tu dolaze?). Dakle, šta uopšte možemo znati o drugima, i zašto su oni negde locirani, i da li je to naša briga?! I, kako uopšte napraviti razlike između ljudi koji sede u kafeima duž Knez Mihailove i ovih!? Ali, eto…
Pošto živim u ovoj ulici, u poslednje vreme ljuti me svako uopštavanje u vezi sa njom, to što je identifikuju sa najgorom, najnegativnijom vrstom snobizma. U suštini, sve je to samo jedan provincijalni korzo, koji se transformisao od mesta do mesta, od trenutka do trenutka, pa i ovde u ovom velikom gradu, ali uvek sa istom svrhom: da se ljudi samopromovišu. Kao što se vreme menjalo, menjali su se i ljudi, pa zato danas neko u ulici Strahinjića bana troši, traći i utucava svoje vreme. Ne zna, nema šta da radi, ne poznaje bolji način… Ali, nije najgora stvar na svetu biti sponzoruša ili nosilac zlatne kajle oko vrata; gore je, na primer, pokrasti penzione ili zdravstvene fondove, Kolubaru, ostaviti decu na ulici ili seksualno zlostavljati decu, ili… Mogao bih potrošiti hiljade reči na takve, grozne ljude. S druge strane, moguće je da upravo takvi idu na koncerte Beogradske filharmonije, podržavaju je i promovišu, te oni nikada neće biti predmet poruge kojoj je nedavno bio izložen svet koji je, u suštini, samo vegetirao uz produženi i mobilne telefone.
Ali, ne branim ja ni taj svet. Želeo bih da branim ulicu u kojoj živim, prepunu lepih starinskih kuća čije se fasade krune i koje neće u skorije vreme biti restaurirane. Velike starinske kuće sa starinskim balkonima, na kojima starice još uvek drže starinske saksije sa cvećem, a kroz neki prozor u dubini sobe možete videti starinski šifonjer, ako znate šta je šifonjer, a i reč je lepa… U toj ulici žive moji prijatelji i, da, i mi ponekad pijemo kafu u Sohou ili Supermarketu, ne pretvaramo se da nam je toliko nepodnošljivo prisustvo “tog sveta” koji uopšte i ne poznajemo. Kad zaboravim ključeve od kuće, čekam u kafeu Fracci ukućane da se odnekud pojave i radim domaće zadatke. Tu, ponekad, sedi balerina Aja Jung, istoričar Bojan Dimitrijević, gradonačelnik Beograda, ponekad neki sveštenik SPC, majke koje čekaju da se njihovim prvakinjama završi škola i ostali svet… I Bisa. A Bisa je samo jedna od starica iz naše ulice koja će vas odmah, preventivno, izgrditi za sve i svašta, a onda poljubiti u glavu i blagosiljati. Da, tu su i lokalni frikovi, prosjaci, davno penzonisani fudbaleri, stalna frka oko parkiranja, stranci, došljaci sa svojim akcentima… Kao i u svim velikim gradovima koji, poput velike usne duplje, progutaju, izravnaju, ispeglaju sve. I sve je to ostaje samo jedna ulica, jedan grad.
Branim svoju ulicu i zato što u njoj, preko puta grčke ambasade, nalazi jedna vrlo lepa, stara, velika kuća. Odlučio sam: kad zaradim svoje prve milione, kupiću je, srediti i u njoj će odrasti moja deca.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
