Konačno sam ponovo u Beogradu. Nije prošlo ni tri meseca od moje prošle posete, ali odličan je osećaj ponovo biti ovde i provesti dve nedelje na sastancima, medijskim događajima i družeći se sa ljudima. Ovog vikenda, na konferenciji BlogOpen u Novom Sadu, srešću se sa tvorcima blogova koje redovno pratim i imaću priliku da sa njima podelim misli i iskustva.
Moja poseta je počela upravo onako kako želim da se nastavi, naravno – ako budem mogao da održim korak. Samo nekoliko sati nakon što sam stigao, moj prijatelj Ivan Agbaba me je vodio po beogradskim barovima, da bismo se zatim zaputili van grada u filmski studio Pink International-a, na ogromnu žurku sa muzički raznovrsnim programom – kombinacijom nastupa Željka Joksimovića i DJ-a Boba Sinklera (Bob Sinclair). Van regiona, Željko je najviše poznat po nastupu na Evroviziji, mada je ovde očigledno oformljeni pevač i javna ličnost. Sada, bilo bi fer da stisnem petlju i priznam da je istina da posedujem Joksimovićevo “Best of” izdanje među hiljadama CD-ova u svojoj kolekciji. Nasumično sam ga nabavio u Banja Luci pre nekoliko godina, da bih zadovoljio svoju naviku da kupujem nepoznate CD-ove i otkrivam novu muziku. Ali mislim da se svi slažemo da je ovo pravi trenutak da promenimo temu, zar ne?
Vraćamo se na pomenuto veče, koje je zaokruženo svraćanjem u Beogradsku arenu na nastup Shapeshifters-a i Erika Morila (Erick Morillo), nakon čega smo otišli na Plastic Light da bismo provod nastavili do sitnih sati. Kada je moja glava konačno pala na jastuk, sa sigurnošću sam znao da sam ponovo u Beogradu. Sada samo treba da preživim vrtlog zvani Srbija.
U subotu me je dočekala potpuno nova strana srpske kulture, i to ona koju sam čekao već dugo: moje “vatreno krštenje” u svetu srpskog fudbala i sveg žara koji dolazi uz njega. Srpski fanovi su širom sveta čuveni po entuzijazmu i nepokolebljivoj podršci koju pružaju svojim timovima. Naravno, bilo je ozbiljnih incidenata u prošlosti, ali to nije tema ovog članka. O tome je već dovoljno napisano. Bio sam uzbuđen što ću videti pasioniranu gomilu u zanosu i gledati odličnu utakmicu.
Bio sam te sreće da razvijem dobar odnos sa Crvenom zvezdom i oni bi me uvek toplo dočekali na Marakani – bilo da su u pitanju bili sastanci, ručkovi ili privatne ture kroz impresivnu sobu sa trofejima i muzej. Šta god voleli u fudbalu, teško je osporiti poštovanje koje zaslužuje tim sa takvom istorijom kao što je Crvena zvezda (mada znam da će ovakvo opažanje verovatno izazvati bes kod nekih čitalaca!). U Britaniji, poznati su, naravno, po pobedi iz 1991. godine, ali će takođe uvek biti povezivani sa trenutkom u našoj fudbalskoj istoriji – bila je to poslednja utakmica odigrana pre strašnog pada aviona Mančester Junajteda 1958. godine.
Bilo mi je drago kada sam dobio pozivnicu da subotnji meč protiv Radničkog posmatram iz VIP lože. Bilo ko zainteresovan za ove utakmice već zna rezultat, kao i da je Zvezda izgubila vođstvo u 90. minutu. Ako se ostavi po strani učinak timova, mogu da kažem da sam na više nivoa uživao u toj večeri. Dolazak na impresivni stadion, druženje sa crveno-belim fanovima, izbegavanje pogleda potpuno opremljenih policajaca i trenutak kada me je “pregazila” rulja fanova koji su pevali i skandirali. Kada sam video strast ovih ljudi prema klubu, žmarci su mi prošli niz kičmu. Porodice sa malom decom su takođe bile prijatan prizor, koji me je podsetio na period mog detinjstva kada su me vodili da gledam lokalni tim, Brighton & Hove Albion. Takođe, bilo mi je drago što sam video svog prijatelja Uroša Ćosića kako igra tog dana.
Zatim, nekoliko minuta nakon početka utakmice, počeli su i vatrometi – doslovce. Jedini put kada sam video vatru na fudbalskom meču bilo je kada je Hrvatska igrala protiv Brazila 2006, na Svetskom prvenstvu u Berlinu. To nije bilo ništa u poređenju sa ovom noći. Crvene varnice letele su sa severne strane, a vatrogasci su ih izbegavali i pokušavali da ugase užarene baklje, koje su bile deo igre na tankoj granici između strastvenog i opasnog (kakvom se i pokazala prilikom nekih užasnh nezgoda, ali opet, to nije tema članka). Uvek osećam strahopoštovanje prema organizovanim koreografijama rulje koje stvaraju slike ogromnih zastava, simbola i boja tima.
Dakle ovo je bilo moje prvo fudbalsko iskustvo u Srbiji. To nije bila najveća utakmica sezone, o čemu je posvedočila i mala posećenost, ali je za mene to bilo iskustvo koje se pamti i za koje se nadam da će se uskoro ponoviti. Nadam se i da će sledeći put stadion biti krcat navijačima. Već osećam uzbuđenje koje raste.
Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.
