U mnoštvu najrazličitijih interesovanja, ne uspevajući da procenim čime se Jovana primarno bavi, poželela sam da saznam to iz prve ruke. Onda mi je, polušaljivo, rekla da ni ona nije najsigurnija. Pa mi je pričala o tome kako je telo, bavljenje telom suština svih njenih, strastvenih, uranjanja u umetnost. I kako joj je performans prva strast. Ali, osim toga, Jovana Dimitrijević, tridesettrogodišnja umetnica iz Leskovca, osnivač je i Free Art Celebration programa. I (uskoro ćemo to i videti) režiserka. I aktivistkinja. I odličan fotograf. I sjajno crta. I divan je sagovornik. Evo ovakav:

WANNABE MAGAZINE: Ono što u masi tvojih interesovanja ostaje nepromenjeno jeste koncentrisanost na telo. Odakle tako snažna veza, zainteresovanost za ispitivanje granica “kuće duše”?

JOVANA: Došla sam na tu ideju dok sam ležala u zavojima nakon plastične operacije – liposukcije, zato što sam imala utisak da se nešto duboko u meni promenilo, ne samo spoljašnji izgled. Odjednom, bukvalno kao da se promenio genetski zapis. Počela sam da pravim radove koji opisuju to iskustvo, a bila sam razočarana što doktori misle da znaju bolje od mene kako se ja osećam, mada sam ja koristila rečenice kojima se oni obilato koriste dok propagiraju svoje usluge. Naravno, oni u stvari misle da je to gomila budalaština, jer znaju da vi nećete postati srećniji i bogatiji ako promenite lični opis. Ali to je zato što su to njihovi parametri; mene je zanimalo nešto sasvim drugo: da li je duša napravljena od mesa. Telo je mesto odakle se mogu menjati apsolutno sve doktrine i postavke: u umetnosti, religiji, nauci, filozofiji, kvantnoj fizici, sociologiji… Telo je najmoćnija i najsubverzivnija alatka.

foto113 Wannabe intervju: Jovana Dimitrijević

“Telo je najmoćnija i najsubverzivnija alatka.”

Koliko godina se već baviš performansom? Kako je počeo vaš “odnos”?

Pa bukvalno se performansom bavim mnogo godina. Otkad znam za sebe nastupam; kad sam bila mala pred komšilukom, mogla sam da imitiram apsolutno bilo koga, a kad bi mi to dosadilo, zavukla bih se pod sto da crtam. Godine su prošle, a ja nisam odrasla. Ako pogledaš Wikipediaju, definicija performansa je vrlo široka. Performans je bilo šta što pojedinac ili grupa izvode pred publikom. Ja sam neko vreme divljala po ulicama u najboljoj tradiciji performansa iz šezdesetih godina, a prvi “zvaničan” performans volim da kažem da mi je “Peep Show”, izveden 2007. na Aprilskim susretima u SKC-u. Izvela sam ga kao striptiz koji se posmatra “kroz” snimak mojih operacija.
Mada, bilo je i ranije nekih nastupa koji zapravo nisu bili to što sam ja htela da izvedem, nego sam radila kako kustos kaže, tako da ne smatram to svojim radom.

Koliko je tvoj strastven, provokativan rad nailazio na razumevanje na ovim prostorima? Koliko je javnost za njega zainteresovana?

Pa znaš kako je ovde. (smeh) Ovde ne može da se živi od stranački upošljenih na svim nivoima, pa su takve i kulturne institucije. Šta ja da pričam s nekim ko nema pojma, a ja mu donesem portfolio pun svakakvih čudnih i groznih stvari? Mi ne možemo čak ni da započnemo razgovor. Oni su tu da prave priredbe, da kače mrtve prirode, da dočekaju koje kulturno-umetničko društvo i, prvo i pre svega, da primaju platu. Oni platu ne primaju po učinku. Onda imamo medije koji su nepismeni. Većina ovoga što se sada vrti na televiziji i po novinama je sve jedna ružna ne-vest. Novinari od svega prave senzaciju i freak show, pa možeš da zamisliš kako bih ja tu prošla. Zato se retko i oglašavam. Onda, tu je takozvana prosta publika koja retko zalazi u galerije, a i zašto bi zalazila, kad je tamo sve dosadno. Ni ja ne idem u galerije. Performans i nije isti kao one vrste nastupa koje traže mnogo publike i aplauz na kraju; to u performansu čak uopšte nije bitno. Izvešću ga isto pred jednim i pred sto i jednim gledaocem, bitan mi je taj unutrašnji osećaj zbog kojeg se performans povezuje sa drevnim ritualima. Međutim, istovremeno mi je jasno da taj osećaj u sebi ne bih imala bez publike spolja. Mislim da to objašnjava definiciju performansa.

foto28 Wannabe intervju: Jovana Dimitrijević

"Peep Show" u SKC-u

Baviš se i bolnim body artom čija je, danas, najpoznatija predstavnica, Marina Abramović. Šta je ono što te posebno privlači, što daje umetničku slobodu u ovoj vrsti performansa? Šta smatraš njegovim ciljem? Gde su granice?

Ono što me privlači bolnom body artu jeste u stvari prevazilaženje bola. Postoje brojne studije o tome u stilu “umetnost ili bolest”, pa se onda performeri upoređuju sa hrišćanskim svecima ili joginima, a performans sa nekom vrstom podvezivanja. Postoje naučna objašnjenja koja kažu da posekotine oslobađaju endorfin i sl. Mislim da je bolan body art dobar način da se pošalje moćna poruka o nekom društvenom problemu. Ja kad sam bila razapeta, tražila sam da na mene projektuju lik ubijenog premijera Đinđića, a ne da me kanonizuju. Ili sam se bavila pitanjem nevidljivosti holokausta nad homoseksualcima. To su sve stvari koje niko ne voli da vidi, niti da o njima razmišlja; ali ako se izvedu kroz bolan body art, ljudi to moraju da vide i da im se ureže u sećanje. Umetničku slobodu mislim da omogućuje tvoj um, ali ovo sredstvo može da je prenese na druge umove. To je oslobađajuća moć bolnog performansa. Jer, svi prisutni u tom trenutku svedoci su toga da tvoje ubeđenje prevazilazi bol. Za mene je to i cilj bolnog performansa, a ne da te performans ubije. Pretpostavljam da je granica nesvestica, ali ja ne bih više ni dotle išla, jer to ničemu ne služi.

Postoji li mogćcnost da, u određenim slučajevima, bol nadvlada umetničko nadahnuće pri takvoj vrsti performansa? Šta u tom slučaju činiš?

Meni se desilo, kad sam bila razapeta, da sam u jednom trenutku shvatila da mi se spajaju gornji i donji pritisak. Kad sam shvatila da mi se to dešava, bila sam toliko slaba, da sam jedva počela da mrmljam da me odvežu, ali me niko nije čuo, pa sam se onesvestila. Kad mi je jedna žena iz publike donela vodu i osvestila me, pitala sam još koliko imam do kraja, rekli su još 10 minuta i tad sam osetila da mogu još toliko da izdržim. Popila sam mnogo vode i nastavila do kraja. Mislim da niko iz publike nije shvatao šta se dešava, jer sam bila vezana za drvo, pa nisam mogla da padnem; samo sam se tako klatila, ali u trenutku kada su me odvezali, izbljuvala sam se tako žestoko, da su svi počeli spontano da aplaudiraju i da ustaju; što od straha, što od ushićenja. Povraćka je bila veličine jednog metra kvadratnog. To je bio dobar performans, a, u stvari, jedan najgori.

foto34 Wannabe intervju: Jovana Dimitrijević

Nekadašnja borba sa bulimijom još jedna joj je od bolnih, a inspirišućih životnih stanica

Trenutno radiš na kratkom filmu “Ženski sud za zločine protiv tela”, čija je premijera 26. maja, u Kući Kralja Petra. Čime se film konkretno bavi?

To je horor film. Želim da ga prikažem zato što produkcija traje veoma dugo, pa imam potrebu da makar nešto prikažem javnosti dok ne napravim dugometražni. Mislim da to dugujem i saradnicima. Film je inspirisan radnom kućom, čak konkretnim situacijama i ljudima u radnoj kući. Tu je jedna mrtva žena koja traži svoje telo, i jedan momak iz radničke klase. Inspiracija mi je japanski horor i japanske yurei, žene-demoni. One uvek proganjaju ubicu ili traže da se otkrije njihovo telo. U stvari, mislim da je tipična ženska situacija, horor. Naziv filma sam na engleskom prevela kao “The Unspoken: short dream” (Neizgovoreno: kratki san), što nema veze mnogo sa ženskim sudom, ali film u stvari izgleda kao da gledate košmar, a ženski sudovi ionako služe da se na njima kažu neizrecive stvari. Za neke mislim da još uvek nemamo ni reči.

Fotografija:

Biljana Rakočević
Bojan Kostadinović
Dragan Jović – Lisac
Srđan Veljović
Žarko Jović
Slobodan Stojanović
Jovana Dimitrijević


Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.

Editors choice