“Žena koja se bavi privatnim poslom treba da uloži dodatnu energiju i znanje, snagu i strpljenje kako bi, pored svih poslovnih obaveza, ispunila i svoje roditeljske dužnosti, imala skladan brak, posvetila pažnju roditeljima koji su stari i bolesni i ostavila malo mesta za sebe, za svoj društveni život, hobije” – ovo jeste najveći izazov u preduzetničkom poslu, ali kada uspete da ga prevaziđete, ujedno dobijate i najveću nagradu koju možete da zamislite – smislen i ispunjen život. Kako je to postigla Ljiljana Matković, osnivačica preduzeća EKO TIM, i sa kojim se još poteškoćama susretala tokom dugogodišnje preduzetničke karijere, saznajte u nastavku intervjua.
WANNABE MAGAZINE: “Postići uspeh u preduzetničkom poslu i zadržati porodičnu harmoniju, velika je sreća, ali i umeće, koje zahteva kompromise i odricanja” – citat je sa početka vaše biografije, koji sažeto govori o suštini vašeg uspeha, a verovatno i o suštini uspeha svake poslovne i porodične žene. Koji je to bio preloman trenutak u vašem životu, kada ste karijeru pravnice zamenili neizvesnom preduzetničkom karijerom?
LJILJANA MATKOVIĆ: Nisam se slučajno odlučila baš za tu rečenicu. Presudna je i nezamenjiva, po mom mišljenju, za početak i razvoj preduzetničke ideje i biznisa, naročito kada su žene u pitanju, podrška porodice. Ako to izostane, teško će žena doneti odluku da uprkos svemu istraje na preduzetničkom putu i trebaće joj mnogo više snage i energije da nastavi. Ja sam, srećom, imala podršku porodice. Kada se posao već razvije, mudrost, snaga i umeće su potrebni da se napravi balans između porodice i brojnih obaveza koje donosi preduzetnički posao. Moj život se promenio, uzdrman iz temelja 1992. godine, sa početkom rata u BiH, u Sarajevu, gde sam do tada sa porodicom živela. Sklanjajući se od ratnih užasa, utočište smo pronašli kod mojih roditelja u Loznici. Bila sam izbeglica, iako u rodnom gradu. Roditelji, penzioneri, su meni i mom sinu pružili krov nad glavom, ali za egzistenciju sam morala da se pobrinem sama. Bilo je to vreme hiperinflacije, sankcija, rata, raspada države i opšteg beznađa u društvu. Banke nisu kreditirale početnike u poslu, država nije davala nikakve podsticaje za preduzetništvo. Bilo je to vreme kada su se pravili planovi samo od danas do sutra i godine u kojima je siguran biznis bio samo šverc svega i svačega. Bez posla, do koga se nije moglo doći, odvojena od supruga koji je ostao u Sarajevu, bez novca i perspektive, nisam imala mnogo da izgubim kada sam odlučila da započnem sopstveni posao od male roditeljske ušteđevine koja se čuvala “za crne dane”. Početkom 1993. godine osnovala sam preduzeće “EKO TIM” d.o.o. koje se od početka svog poslovanja bavilo uslugama sanitarne zaštite – kontrole štetočina u komunalnoj higijeni i poljoprivredi (deratizacija, dezinsekcija, dezinfekcija, fumigacija, suzbijanje komaraca, korova i sl).
Kako ste odabrali oblast kojom ćete se baviti (pružanje usluga sanitarne i ekološke zaštite, dezinsekcija, dezinfekcija, deratizacija)?
Imala sam kratko prethodno iskustvo menadžera prodaje DDD usluga i procenila sam da su okolnosti i uslovi za taj posao takvi da bi delatnost koju sam nameravala da započnem imala izgleda na tržištu. Tih godina, jedna po jedna, gasile su se velike državne firme koje su pokrivale tržište Zapadne Srbije i Republike Srpske, pa je bilo prostora, mislila sam, da se moja firma nametne i afirmiše.
Ali to nije išlo ni lako ni brzo. Trebalo je mnogo učenja, rada i hrabrih odluka da se zadobije poverenje klijenata, korisnika usluga i da se opstane na tržištu ovih 25 godina.
Koliko vam je trebalo da razvijete posao?
Početak je bio težak i neizvestan. Trebalo je steći neophodna znanja iz oblasti za koju se nisam primarno školovala, steći potrebno iskustvo, razviti dodatno samopouzdanje koje se očekuje kada zastupate svoju firmu, pridobiti klijente, naučiti kako se postupa sa radnicima, rizikovati kada i koliko je potrebno. Trebalo je zadovoljiti sve zahteve iz brojnih pravilnika nadležnih ministarstava, da bismo dobili neophodne dozvole za rad. Na to smo potrošili prve dve godine poslovanja jer su ti zahtevi bili složeni. Radilo se o osetljivoj delatnosti, radu sa otrovima, kako su biocidni preparati tada klasifikovani.
Bila sam mlada, sa 32 godine sve ti deluje lakše, nije me bilo strah da pokušam i da istrajem, jer osim skromne porodične ušteđevine, nisam imala šta da izgubim. Nakon dve godine u poslu mi se pridružio i suprug. Od tada je bilo lakše, jer smo podelili posao i zaduženja. Posao se razvijao postepeno. Od nekoliko firmi koje su nam ukazale poverenje i gde smo se pokazali kao odgovorni, savesni i uspešni, do preko 300 korisnika usluga sa kojima danas poslujemo (gradovi, opštine, javna preduzeća i ustanove, privatne kompanije, preduzetničke radnje, zadruge) 2004. godine proširili smo delatnost preduzeća na proizvodnju biocidnih preparata protiv mišolikih glodara. Sa uvođenjem i razvojem standarda bezbednosti hrane i ostalih, počela je da se pridaje daleko veća pažnja DDD uslugama, pa smo, shodno tome, svake godine širili posao i dobijali sve više korisnika usluga. Prošlo je vreme naših početaka, kada su naše usluge tražili samo oni kod kojih je takvo stanje da “miševi kolo vode”, već i oni koji rade preventivno, da preduprede problem koji može da se javi. Sve više je bilo u našem okruženju kompanija koje su bile izvoznici hrane, gde je rigorozna kontrola provođenja DDD mera. Da bismo bili u korak sa trendovima i zahtevima tržišta, kao i da bismo bili konkurentniji, implementirali smo sisteme upravljanja kvalitetom ISO 9001:2015, ISO 14001:2015, OHSAS 18001:2007, ISO 22000:2005 i poslednji standard CEPA EN 16636, specijalizovani standard koji definiše uslove, preporuke i stručnost koju moraju da ispune firme koje se bave profesionalnom kontrolom štetočina u Evropi. Na tržištu na kom poslujemo, zavredili smo pažnju. Ipak, uvek postoje segmenti u poslovanju koje treba unaprediti. Kroz obuke i radionice iz oblasti marketinga, finansija, novih tehnologija, komunikacija, koje sam pohađala u organizaciji UPŽ Srbije i EBRD stekla sam nova znanja i veštine koje pokušavam da primenim u svom radu i prenesem svojim zaposlenima. Treba se nositi sa sve oštrijom konkurencijom, sa novim i složenijim zahtevima korisnika usluga, administrativnim preprekama i uvreženim stereotipima koji se još uvek vezuju za žene poslodavce.
