Upoznajte poljsku dirigentkinju Maženu Diakun, mladu zvezdu klasične muzike impresivne karijere, koja će zajedno sa virtuozom na violini Sergejem Hačatrjanom i Beogradskom filharmonijom u petak, 29. aprila od 20 časova nastupati u dvorani Kolarčeve zadužbine. Ovaj uzbudljiv dvojac izvodiće raskošni repertoar koji uključuje kompozicije od Debisija, preko Bruha, pa sve do Štrausa. Mažena Diakun predstaviće nam se raznovrsnim i interpretativno zahtevnim koncertnim programom, u čijem središtu će se naći nastup jermenskog violiniste Sergeja Hačatrjana, a sa njom smo razgovarali o tome kako se odlučila za dirigentski poziv, kako se nosi sa tremom pred nastupe, koji komad joj je do sada bio najizazovniji, a koji najdraži za dirigovanje. Zavirite iza kulisa klasične muzike i pripremite se za Maženin sjajan nastup u petak!
Hvala ti na ovom intervjuu! Kako ti se dopada Beograd i kakvi su tvoji utiski o Beogradskoj filharmoniji?
Mogu da kažem da je orkestar na izuzetno visokom nivou, kao i da su muzičari veoma talentovani i predano rade. Radimo na veoma izazovnom repertoaru i vidim da sa svakim ponavljanjem segmenata on zvuči sve bolje i bolje.
Kada si otkrila svoj talenat i ljubav prema muzici?
Veoma rano u detinjstvu bila sam izložena klasičnoj muzici. Nakon toga, muzička škola i studije muzike samo su produbile moj odnos i ljubav prema muzici.
Od svih mogućnosti, kako si odabrala da svoje školovanje usmeriš ka dirigentskom pozivu?
Kada sam kao dete, između šeste i sedme godine, regularno počela da posećujem koncerte klasične muzike i slušam simfonijske orkestre, u startu sam bila fascinirana dirigentima. Postojalo je nešto magično u vezi sa njihovim poslom i to je postao moj posao iz snova. Nakon dugog sakrivanja svoje želje od sveta, na kraju svog formalnog obrazovanja dobila sam priliku da kao najmlađi učesnik budem deo masterclass-a za dirigente – što me je navelo da pomislim da mogu da položim ispite za moj fakultet iz snova. I to sam i učinila.
Kada si prvi put nastupala kao dirigentkinja i kakvo je ovo iskustvo bilo za tebe?
Prvi profesionalni nastup imala sam u drugoj godini fakulteta. Program je bio veoma zahtevan i bila sam pod velikim stresom pre prve probe, ali kada sam krenula da radim na muzici – ona je postala najvažnija i sve sumnje su nestale.
Da li si nekada imala tremu pred nastupe, da li je imaš i dalje? Šta radiš kako bi se izborila sa tremom?
Zavisi od koncerta, dana, koncertne sale. Uvek postoji blaga trema, koja me samo navede da budem još više fokusirana na muziku. Nikada nisam imala onaj tip treme koja mi može uništiti koncert.
Imala si priliku sa radiš sa Bern simfonijskim orkestrom, a dirigovala si mnogim orkestrima kao što su Prague Radio Symphony Orchestra, Polish National Radio Symphony Orchestra i mnogi drugi. Da li je rad sa novim muzičarima svaki put novi izazov i kako uspevaš uspešno da komuniciraš ono što ti je potrebno?
Jezik muzike je uvek i svugde isti, čak i ako ne govorimo isti jezik. kao što ja na primer ne govorim srpski (smeh). Iako ne mogu uvek da pronađem pravu reč, uvek mogu da pevam, plešem, objasnim se rukama. Upravo zato je ovaj posao tako magičan.
Dirigovala si španskim ansamblom savremene muzike Smash Ensemble. Kakvo je bilo ovo iskustvo i da li je bilo različito od svega što si do tada radila?
Bavila sam se, i i dalje se bavim savremenom muzikom u okviru mnogih različitih orkestara i ansambala. Smash je bio veoma specifičan po tome što je bio sastavljen isključivo od muzičara koji su specijalizovani za savremenu muziku. Moram da kažem da sam od njh naučila mnogo. Putevi su nam se više puta susreli u Evropi i svirali smo zajedno u mnogim gradovima i državama.
Radiš i kao profesorka na Karol Lipiński muzičkoj akademiji u Wroclawu. Da li u budućnosti sebe vidiš i kao edukatora ili želiš isključivo da se baviš dirigovanjem?
Veoma volim svoj posao na Karol Lipiński muzičkoj akademiji. I sama sam od desete godine pohađala časove dirigovanja, tako da imam bogato iskustvo koje mi pomaže da na najbolji način prenesem znanje studentima. Uvek se pitamo da li je moguće naučiti druge da budu dirigenti. Da, možemo da ih naučimo tehnici, upozorimo na određene situacije i pokažemo im na koji način da diriguju, ali sve ostalo je na njima samima. Svako od nas individualno mora da prođe kroz čitav set koncerata kako bi zaista razumeo srž dirigovanja.
Šta je bio najizazovniji komad na kom si radila, a koji komad ti je bio najdraži? Imaš li najdražeg kompozitora za dirigovanje?
Najizazovniji komadi koje sam dirigovala su oni napisani u današnjem, našem vremenu – gde metrika i orkestracija od dirigenta zahtevaju veoma istančanu tehniku i znanje kako da pripremi orkestar za istu. Ali, moja lično omiljena epoha je kraj XIX i početak XX veka, kada su kompozitori koristili čitav niz različitih instrumenata kako bi muziku oslikali svim mogućim bojama. Veoma mi je teško da odaberem samo jednog kompozitora. Ja sam ona osoba koju kada biste pitali šta bi ponela sa sobom na pusto ostrvo, verovatno bih odgovorila “sve što mogu da ponesem”.
Šta te čini srećnom?
Nakon dugog koncerta i perioda poslovnih putovanja, uvek volim da se vratim svom domu, gde mogu da radim u bašti i vozim se biciklom daleko koliko god želim.
Fotografije: wannabemedia.rs
Pitanja i prevod: Jovana Pantić
