Interesantno je kako kad pronađeš mir u ljubavi, zaboraviš na onu gomilu problema, beskrajnih udaranja glavom o zid i na silne rđave karike koje nikako nisu mogle da se uklope. Često polazim od pretpostavke da mora da su svi već shvatili suštinu zdravog odnosa, naučili da čitaju znakove, barem one osnovne, pronašli način da istovremeno budu na sastanku sa srcem i glavom, skupili hrabrost da sami sebi priznaju neke stvari… a onda me zove drugarica da mi kaže kako je sinoć opet izašla sa onim zauzetim tipom (iako je, naravno, rekla da neće više), kako je opet imala “feeenomenalan” seks sa njim (iako je, pogađate, rekla da neće više) i svakako, po ko zna koji put čekaće 7 do 10 dana da joj se javi. Prva faza u toj nedelji agonije je “Aaaaaa koliko je bilo dobro, aaaaa on je savršeeen”. Drugu fazu prati manji osmeh “Ma super je on dečko… ne, ma između njega i te njegove nije nista ozbiljno”. Treća faza preplavljena je pitanjem “Šta misliš, je l’ će zvati?”, kao i potpitanjima “Šta misliš, kad?”, “Šta ako se ne javi?”, “Što me ne zove?”, “Da l’ ja njega da zovem?”, “Koliko je prošlo beše?”. Zanimljivo kako se faze smenjuju, istom brzinom kojom vi sad ovo čitate. A onda se agonija završava opaskama “Ma ko ga jebe”, “Kakav skot”, “Mrzim i njega i onu njegovu fuksu” i slično. Tačnije, završava se time što ona njemu šalje poruku. Slučajno.
Navedeni slučaj varijacija je na temu. Bilo kako bilo, baš je nezahvalna pozicija drugarice koja bi trebalo da zna odgovore na sva ova pitanja. Grozan je osećaj kad bi joj najradije rekla “Aman devojko, odustani, šta ti nije jasno?!”, a ti moraš da budeš fina, biraš reči i izraze lica. Ali moraš. Nažalost, često je to najbolja opcija, jer život nam stalno potvrđuje da dok sam ne uvidiš, mogu drugi da pričaju i pričaaaju… Da ne spominjemo drugarice koje kritiku ne umeju da prihvate, pogrešno je tumače, pa se na kraju ti osećaš kao govno. Verovatno je sredina i ovde najpovoljnija – lepo upakovana kritika i otvoreno mišljenje možda najmanje bole, a imaju najbolji efekat.
