E sad, mene ne brinu ove što loše procene kres kombinaciju ili drugi izlazak, što prođu kroz par ovih agonija pa na kraju odustanu. Mene brinu ove koje su napravile konačnu odluku, ušuškale se i zaključale sva vrata i prozore. Ajde što me brinu, nego me nekad i mnogo nerviraju. Ta lenjost, ili kakovećdanazovemto, da sam o sebi razmisliš, da se sam sobom pozabaviš, da sam za sebe izabereš, to ne mogu da razumem. Da, da, dobro, ako je ona srećna i ja sam, ali šta ćemo ako nije ni ona?? Mislim, to ne kažem ja, to kaže ona. Kad joj pukne film. U međuvremenu je “presrećna”. Ok, niko ne može da kaže da on nije za nju, ali znakova je toliko da bez sumnje može da se kaže da će se sa njim samo tako namučiti u životu. Već se sad muči. A čemu to? Ili one koje čak i ne pucaju, ali ako ih dobro poznajete vidite da nisu srećne do kraja. Tek sa njom ne možemo ništa da radimo, tek njoj ne možemo da pomognemo dok sama sebi ne prizna, ili da se molimo da smo mi zapravo te koje su umislile, a one samo drugačije interpretirale svoju sreću.
Ali, da budem iskrena, sve manje imam strpljenja i za jedne i za druge. Ne mogu bre više da slušam o zauzetim i oženjenim “skotovima” koji samo što nisu, evo sad će, ostavili svoje “drolje”, o taktičkim manipulacijama, igrama, o brojanju poslatih i primljenih poruka, ne mogu da slušam više kukanje, i istovremeno gledam kako ništa ne radiš da ti bude bolje. Ne, neće te zvati, i ako te zove, to radi jer više nema o čemu da razmišlja pa te se setio, ta njegova mu je verovatno dosadila, pa bi malo da promeni, podsetila si ga na ribu iz pornića koji upravo gleda (ne, ne likom, već delom), nema ništa isplanirano za večeras ili iz tako nekog banalnog razloga. Ako se već duže vreme pitaš da li mu se sviđaš, shvati da je odgovor NE, jer bi ti to do sad već pokazao. Čisto da ne trošiš dragoceno vreme, kao neke od nas.
