Na Instagramu možete naići na jedan vrlo zanimljiv profil pod nazivom @sta.te.jede. U pitanju je profil koji govori o zdravom odnosu prema ishrani, prejedanju, restrikcijama, mentalnom zdravlju i povezanosti emocija sa onim što jedemo. Zato se postavlja pitanje, da li mi jedemo hranu ili nešto drugo jede nas?
Iza profila stoji Gorana Grbavac, mentorka zdravog odnosa sa hranom i telom i autorka programa Pomiri se sa hranom i telom.
Gorana je sama prošla kroz čitav začarani krug vezan za dijete, od gojenja i prejedanja, do veoma strogih dijeta i opsesivnog vežbanja, pa nazad u prejedanje. I iz tog kruga je uspela da izađe sama, zato imamo toliko toga da naučimo od nje.
Baviš se edukacijom ljudi o zdravom odnosu prema ishrani. Kaži nam nešto više o sebi i kako je došlo do toga da ovo postane tvoja profesija?
Do toga je došlo u potpunosti neplanirano, iako je život očigledno imao plan da se ovim bavim. Kao i većina devojčica, u tinejdžerskim danima sam počela da eksperimentišem sa prvim dijetama, što je bio okidač za razvijanje veoma lošeg odnosa sa hranom i poremećenih oblika hranjenja – kompulsivnog prejedanja i ortoreksije. Nakon što sam godinama pokušavala, i na kraju uspela, da razvijem mir u odnosu sa svojim telom i hranom, rešila sam da to ne zadržim samo za sebe, jer sam videla da zaista mnogo ljudi, pogotovo žena, ima isti problem. U međuvremenu sam završila nekoliko edukacija iz oblasti ishrane i psihologije ishrane i napravila online mentorski program. Moje profesionalne edukacije i dalje traju, program pohađa sve više i više žena i napokon je ceo moj, nimalo lak proces, dobio smisao.
Kako su hrana i emocije povezane?
Hrana i emocije su povezani samim našim rođenjem. Kao bebe ogladnimo, uznemirimo se, a potom nas mama uzme u naručje. Dok jedemo – osećamo ljubav, bliskost, sigurnost, zadovoljstvo. Kasnije, ukoliko nismo naučili da se emocionalno samoregulišemo (a većina nas nije) koristimo hranu kako bismo se osetili bolje, da bismo popunili neku prazninu, možda baš onu prazninu gde bi trebalo da bude ljubavi, sigurnosti, bliskosti. Tako da, hrana i emocije su i te kako povezani.
Zašto dolazi do prejedanja?
Postoji nekoliko okidača koji dovode do prejedanja, a dva su najčešća. Jedan okidač je fizička (nekada i mentalna) restrikcija hrane. Kako mnogo mladih ljudi rano krene sa restriktivnim dijetama, telo ulazi u režim preživljavanja. Prve dijete budu okidač za poznati začarani krug – restrikcija hrane, pa potom prejedanje. Iz tog začaranog kruga je veoma teško izaći, pre svega jer postoji manjak edukacije koliko su dijete štetne i obično se misli da do prejedanja dolazi jer nismo dovoljno disciplinovani. Drugi razlog za prejedanje je nemogućnost adekvatne emocionalne samoregulacije uz prečesto nadraživanje centra za nagrađivanje u mozgu koji luči dopamin. Često okidači budu isprepletani.
Kako si izašla iz začaranog kruga prejedanja?
U radu sa psihoterapeutom i samostalnom edukacijom. Prvi korak je bio da naučim da prihvatim sve svoje emocije i da ih ne potiskujem. Drugi korak je bio da naučim kako da prihvatim sebe i svoje nesavršenosti. Treći korak – odbacivanje kulture dijeta. Četvrti korak je bio neumorno ponavljanje svega naučenog.
Šta misliš o dijetama i izgladnjavanja koja su često njihov sastavni deo?
Mislim da nam definitivno treba mnogo više edukacije o štetnosti dijeta i određena vrsta preventive, pogotovo kod mlađe populacije/tinejdžera, koji su najosetljivija grupa. Industrija dijeta je tu godinama, ušla je u svaku poru našeg društva, vešto se prikriva i kamuflira kako se svest ljudi širi. Za početak treba da shvatimo da industrija dijeta nije tu kako bi nam pomogla kao što većina misli, već je tu da bi zarađivala novac na našim slabostima.
Šta bi poručila onima kojima zdrave navike u ishrani deluju nemoguće?
Poručila bih im da preispitaju svoje motive, odnosno, zašto žele da razviju zdrave navike. Ukoliko nam je motiv isključivo mršavljenje i transformacija tela, te navike neće biti održive. Možda bi bilo dobro da prvo malo radimo na našem “unutrašnjem fitnessu” i glavi, pa će se to polako, ali sigurno preslikati i na našu spoljašnjost.
Postoje predrasude u društvu da su gojazne osobe bolesne, a mršave zdrave. Odakle one potiču i šta ti misliš o tome?
Potiču od industrije dijeta. Gojaznost sa sobom nosi naravno određene zdravstvene rizike, ali većina tih rizika postoji jer nisu razvijene zdrave životne navike. Kilogrami su nuspojava. Tako da imamo i mnogo prirodno mršavih ljudi koji nisu zdravi, jer nemaju zdrave životne navike, ali nekako, naše društvo isključivo zaviruje u tanjir ljudima sa viškom kilograma i vrši stigmatizaciju, koja dodatno negativno utiče na zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno.
Sa kojim se još predrasudama susreću gojazne osobe?
Ljudi sa viškom kilograma trpe stigmatizaciju dugi niz godina i nekako se vremenom stvarala ta slika da su gojazni ljudi lenji, alavi, glupi, neuspešni, nedisciplinovani. Bili su isključivani iz društva, posramljivani od okruženja i medija, a što je najtužnije, čak i od stručnjaka koji bi trebalo da im pomognu. I danas viđamo razne trenere, lekare, nutricioniste koji misle da posramljivanje nekoga zbog fizičkog izgleda može da motiviše, a zapravo je kontraproduktivno. Stigmatizacija povećava osećaj diskonekcije, ljudi razvijaju nezdrave odbrambene mehanizme – osamljivanje, prejedanje, izbegavanje poseta lekaru, izbegavanje fizičke aktivnosti i slično. Neretko se desi da gojazni ljudi ne dobiju pravu dijagnozu kada odu kod lekara, jer je fokus nekako uvek na kilogramima, koji nisu uvek i uzrok zdravstvenih tegoba; odbijaju im se hirurške intervencije i slično.
Da li je prejedanje poremećaj u ishrani? Da li je nekome ko se prejeda potrebna stručna pomoć u vidu psihoterapeuta?
Postoji poremećaj kompulsivnog prejedanja, kao i određeni parametri koji moraju da budu ispunjeni da bi osoba dobila dijagnozu poremećaja u ishrani. Ukoliko se prejedanja dešavaju minimum jednom nedeljno u periodu od tri meseca, u pitanju su velike količine hrane propraćene osećajem stida i krivice nakon epizode prejedanja, bilo bi dobro da se osoba obrati stručnom licu.
Zbog čega gojazne osobe često misle da će se kvalitet njihovog života poboljšati ako smršaju?
Nije isključeno da će se kvalitet nečijeg života popraviti ukoliko smrša, ali je pogrešno misliti da će se to desiti samo zato što smo u manjem telu. Dugo nam je kroz medije bila servirana poruka da su mršavi ljudi srećni, uspešni, samopouzdani, a to nije uvek tako. Zbog toga imamo veliki broj ljudi koji na razne destruktivne načine pokušavaju da smršaju, misleći da će im to doneti zadovoljstvo, sreću i da će tada napokon zavoleti sebe i svoje telo. To je, nažalost, iluzija. Najbolje i najodrživije je kada promena dođe iznutra ka spolja.
Zašto se za određenu hranu vezuje osećaj krivice i zašto hrani dajemo moralne epitete (dobra i loša)?
Niko od nas se nije rodio sa osećajem krivice. Krivica je naučena. Industrija dijeta već decenijama demonizuje određene namirnice. Jedno vreme su masti bile katastrofa, sad su ugljeni hidrati, videćemo šta će biti sledeće. Ukoliko smatramo da je određena hrana “loša”, da je “smeće”, naravno da ćemo osećati krivicu kada je pojedemo. Imamo i taj novi ortoreksični talas fitness i wellness industrije koji je celoj priči oko ishrane i treninga doneo i jedan aspekt moralnosti – “vredan si kao ljudsko biće onoliko koliko se “čisto” hraniš, koliki procenat masti u telu imaš i koliko naporno treniraš.” Načini ishrane i treninga su postali trend.
Kako se odučiti od toga da osećamo krivicu kada pojedemo nešto nezdravo?
Tako što ćemo korak po korak ići ka neutralnosti kada je hrana u pitanju. Niko od nas nije lud i svi vrlo dobro znamo da je neka hrana nutritivno bogatija i da bi trebalo da bude zastupljenija u našoj ishrani, ali je kontraproduktivno da idemo ka tome tako što ćemo demonizovati određene grupe namirnica. Kada nam brokoli bude samo brokoli, a pizza samo pizza – onda će biti i manje emocionalnog naboja u celoj priči, manje oscilacija i “sve ili ništa” razmišljanja. I tek onda možemo da pričamo o balansu i zdravom odnosu ka hrani.
Šta uopšte znači imati zdrav odnos prema hrani?
Odgovor je dosta kompleksan, ali pokušaću da pojednostavim. Za mene je zdrav odnos prema hrani kada sam svesna da je određena hrana nutritivno bogatija, samim tim prioritet za moje telo i trudim se da je svakodnevno jedem, ali se takođe ne plašim “zabavne” hrane i dajem joj prostora da bude deo moje ishrane. Shvatanje da je hrana za nas mnogo više od goriva, brojeva, kalorija. Da je u redu da ponekad jedem kada želim nešto da proslavim ili kada mi nije dan, ali ne koristim hranu kako bih potisnula svoje emocije. Da jedem kada sam gladna i da umem da stanem kada mi je dosta, ali nije smak sveta ukoliko nekada pojedem malo više. Takođe, da ne koristim hranu, svoj način ishrane i izgled kao gorivo za moj “ego” i kako bih se osećala superiornije i bolje u odnosu na druge ljude. To je nešto što često srećemo ovih dana.
Kako izgleda tvoj zdrav doručak?
Trudim se da u svakom obroku imam zastupljene sve makronutrijente, pogotovo kada je doručak u pitanju. Tako da je tu uvek neki izvor proteina: recimo jaja na hiljadu načina, sir, zdrave masti: orašasti plodovi, masline, ugljeni hidrati: integralni hleb. Uz kafu uvek jedem crnu čokoladu. A nekada za doručak bude pita zeljanica i pekarski jogurt. I to je balans.
Da li si primetila neke druge promene pored gubitka kilograma otkad si smršala?
S obzirom na to da dolazim iz restriktivne pozadine, moj oporavak od poremećenog oblika hranjenja je iziskivao da nabacim koji kilogram. Sada redovno treniram, hranim se balansirano, osećam se odlično i nemam velike oscilacije u kilaži. Naučila sam da prebacim fokus sa izgleda mog tela i kako se u njemu osećam. U čitavom ovom procesu mi je najdragoceniji mindset koji sam izgradila i to pokušavam da prenesem polaznicama mog mentorskog programa.
Fotografije: Andreas Koutrakis
Pitanja: Jovana Petković
