Vintage odeća neretko jarkih boja, uske farmerke, majice sa sarkastičnim natpisima, asimetrične frizure, devojački trend riđe kose, naočare u zatvorenom prostoru, nakit iz bakinog kredenca, starke, palestinske marame su samo neke odlike modnog stila hipstera, definisanih još i kao “izdanci talasa indie kulture”. Retko ćete ih videti u popularnim gradskim lokalima, ali ukoliko se to desi obično se drže u grupicama ispijajući pivo u čošku šanka, ne ističući se. Čuveni po tome da odišu ironijom, apatijom i nostalgijom, žive boemskim životom, uživaju u lakim drogama, a neretko naginju homoseksualnosti. Međutim, ne možemo, a da se ne zapitamo da li se hipsterizam koji godinama upada u oči može smatrati jedinstvenom filozofijom?
Da li je hipsterizam pravac?
Reč hipster u slengu se pojavila četrdesetih godina XX veka, a učestalost u govoru doživljava devedesetih i dvehiljaditih označavajući tipove mladih, urbanih ljudi, obično predstavnika srednje klase. Početkom devedesetih to su uglavnom bili stariji tinejdžeri koji su odbijali mainstream modu i kulturu, a favorizovali su uglavnom indie rock, filmove nezavisne produkcije i magazine poput Vice i Clash. Ovu subkulturu nije oduvek bilo tako lako definisati zato što je ona zapravo mutant raznih stilova, ukusa i ponašanja. Veruje se da je hipsteraj nastao kao novi posleratni pravac inspirisan hipi, pank, even grunge i beat pokretima i da zato, po mišljenju nekih kulturologa, ne može biti definisan kao čisti pravac. Ipak, teoretičari kulture ne dele isto mišljenje, pa oni drugi tvrde da hipsteraj predstavlja kulturološku mitologiju i kristalizaciju ranije konfuznih stilova.
Međutim, kasnih devedesetih godina, izraz hipster počeo je da dobija sve ekskluzivnije značenje. U nekim krugovima predstavljao je opis bele, srednje ili visoke klase mladih ljudi, povezanih sa alternativnom kulturom, posebno alternativnom muzikom, nezavisnim rokom, alternativnim hip-hopom, nezavisnim filmom i lajfstajlom kome su neke od karakteristika kupovina u second-hand prodavnicama, organska ishrana, vegetarijanstvo, ispijanje lokalnog piva, slušanje javnog radija, vožnja fixed-gear bicikala, pušenje evropskih cigareta i to sve dok im biografija Če Gevare viri iz torbe. Magazin “Time” ih je u jednom članku iz 2009. godine čak i definisao: “Uzmi bakin džemper i Bob Dilanove naočare, dodaj šorts, starke i limenku Pabsta i BAM – hipster!”
Kritika hipstera
Zbog uvreženog mišljenja da hipsteri popularizuju homoseksualizam i arogantni stav da su bolji i pametniji od čitave države, njihova subkultura godinama trpi velike kritike društva. U nekim momentima u Americi su se mogli smatrati državnim neprijateljima br. 1, pa se često dovodi u pitanje iz kojih razloga? Da li je “običan” narod ljubomoran jer su većina hipstera obrazovani i društveno veoma prosvetljeni ljudi koji vide godinama unapred ili ih nervira manjak kreativne autentičnosti ove samoprozvane subkulture?
Gledajući kroz istoriju, hipsteri su i sedamdesetih i osamdesetih bili prezirani od strane raznih pokreta zbog toga što su uvek težili ka tome da budu “skupo alternativni” i izlazili na najskuplja novootvorena hip gradska mesta i slušali “najkul” bendove. A kritičari godinama dolivaju ulje na vatru ne odstupajući od svojih teorija da hipsterizam nikada ne može postati posebna filozofija s obzirom da su njihove karakteristike pozajmljene iz raznih stilova i uvek aktuelne mode. Zato se mnogi slažu da je upravo ova količina mržnje prema hipsterima u medijima i izreklamirala ovaj pravac i napravila da “modni lopovi” postanu definisani kao hipsteri.
Ja hipster?!
Mark Grief (“New York Times”) tvrdi da je “hipster” često korišćen izraz od strane omladine iz različitih ekonomskih slojeva u želji da se ustoliče na zajedničkom socijalnom položaju. Njemu je posebno zanimljiv fenomen kada sami prpadnici hipsterizma ne smatraju sebe hipsterima i to baš oni isti koji nose uski džins i velike naočare, a okupljaju se u malim enklavama velikog grada, ne podržavajući ništa što je mainstream. Pa ko su onda hipsteri, ako ni oni sami sebe ne smatraju istim? Ko su onda oni ljudi koji na pokušaj da se proglasi nepostojećom jedna subkultura stvaraju bunt i čine veoma jaku kontrakulturu?
Alternativni bogataši
Kontradiktornost hipsterske kulture ogleda se u zanimljivosti da se godinama bore protiv etiketiranja bilo čega, a ipak su oni sami počeli da liče jedni na druge. Izgledajući uniformisano i slično, današnji hipsteri nemaju mnogo veze da onim izvornim američkim hipsterima. Kritičari su ih ocenili kao samozadovoljne, doista kontradiktorne i uterane u ćorsokak zapadne civilizacije. Dok pljuju svetske korporacije uživaju u Starbucks kafi; nastoje na tome da se izgleda ležerno uz maksimalnu opsednutost stajlingom; nose najnoviju vintage odeću (!!!); dakle stvaraju privid kreativne autentičnosti. Zahvaljujući blogovima i raznim sajtovima hipsteri su marketinški napravili ovaj kulturološki trend pa danas bukvalno na svim delovima planete oni izgledaju isto.
Iako se akcenat stavlja na što socijalniji izgled, danas se može reći da je hipsterizam skup imidž. Živeti hipsterski podrazumeva najskuplje tehničke aksesoare, vintage odeću, novac za izlaske u tek otvorena hipsterka mesta, putovanja u isključivo hipsterski prihvatljive gradove, prvenstveno u prestonicu hipsterizma, Njujork. Gledajući na izvorne pravce ove subkulture, vidimo da je reč hipster u poslednjih nekoliko godina definitivno promenila značenje.
Beogradski hipsterski šljam
Što se srpskih hipstera tiče, oni nisu samo urbane legende. Oni su najčitaniji tviteraši. Posedujući moć ubistvene satire, ironije i humora i na pravi način komentarišu političku, muzičku i uopšte društvenu scenu Srbije. Akademski obrazovani čine socijalno najinteligentnije mlade ljude u ovoj zemlji. One na koje računamo da će promeniti kulturnu scenu u godinama koje dolaze. Međutim, pre nekoliko meseci organizovana grupa ljudi je otvorila Facebook grupu pod imenom “Beogradski Hipsterski Šljam” pozivajući na linč pripadnika hipsterske kulture. Ova grupa, koja je okupila više hiljada ljudi, javno je pozivala na nasilje, kačeći slike pojedinaca sa porukom “Ovom aplikacijom želimo da upoznamo obične ljude sa ovom novom i sve dominantnijom subkulturom i da im skrenemo pažnju i pomognemo u lakšem detektovanju mete”. Pozivanjem na agresiju sa argumenima da se neko oblači u vintage fazonu direktno se pozivalo na agresiju protiv različitosti. Baš kao i gej populacija, hipsteri su postali kulturni neprijatelji. Iako hipsteri kao i druge kulturno različite grupacije ljudi nikoga direktno nisu ugrozile, čini se da se i dalje potajno vodi rat “zavisti” protiv njih. Što se gorepomenute grupe tiče, saznalo se da su organizatori ovog medijskog linča ljubitelji dizel (ne)kulture devedesetih i ona je ubrzo ugašena.
Debate o originalnosti ovog pravca će uvek postojati, a konačni odgovor verovatno nikada nećemo dobiti. Bilo kako bilo, hipsteri kao subkultura postoje i to niko ne može poreći. Hipsterizam jeste izgubio onu nezvaničnost i odsustvo etikete, pošto je sada još jedan modno-muzički pravac koji je veoma lako prepoznati. Međutim, hipsteri svojim zanimljivim, pozitivnim i kreativnim lajfstajlom nikome nisu naudili pa stoga ni nema potrebe da budu trn u oku ostalim pripadnicima društva. Pozdrav svim hipsterima!
Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”
