Nijedan odevni predmet, nijedna suknja u istoriji mode nije bila tako intrigantna, tako zanimljiva i tako neobična kao krinolina! Ona je obeležila veći deo 19. veka a svoj vrhunac je doživela oko 1860. godine.
1862.
Krinolina 19. veka, ili kako se još zove viktorijanska krinolina, svoje preteče imala je u vidu fartingejla ( jedan obruč u visini bokova) iz 16. i 17. veka i panira ( proširenih bokova) iz 18. veka. Ona se razvijala u nekoliko etapa usled različitih metoda pravljenja. Reč krinolina izvorno je označavala krutu lanenu ili pamučnu podsuknju protkanu konjskom dlakom. Ovakva podsuknja prvi put se pojavila u modi tridesetih godina 19. veka kada su viktorijanske haljine sve više počele da rastu u širinu. Ipak, da bi se postigao željeni volumen suknje, preko ovakve krinoline nošeno je i više od šest drugih uštirkanih podsuknji. Sve to zajedno bilo je veoma teško, kabasto i neudobno, a leti je bilo neizdrživo vruće!
Sledeći korak u pravljenju krinoline bila je žičana konstrukcija nalik na korpu ili kakav kavez, koja je nošena ispod suknje i slojeva podsuknji. Ne treba posebno objašnjavati koliko je teško bilo kretati se u tome, sedeti i uopšte živeti. Tokom pedesetih godina 19. veka krinolina je postajala sve šira ali i sve kruća. U tkaninu podsuknje ušivani su obruci od pruća ili čak od kitove kosti. Obruči od kitove kosti su zbog težine, neudobnosti i nesavitljivosti brzo izbačeni iz upotrebe, a prućani obruči su s druge strane bili previše krti i lako su se lomili, tako da opet nije postignut željeni cilj. Žene su maštale o ogromnom žiponu koji će biti dovoljno jak da izdrži teret suknje a koji će istovremeno biti elastičan i pogodan za normalan život. Umesto krtog pruća u upotrebu su ušle tanke bakarne žice, koje su bile loš potez jer nisu bile ni malo elastične, te suknja ne bi mogla da povrati svoj prvobitni oblik posle jačeg pritiska.
Najzad, kasnih pedesetih godina krinoline su doživele pravu revoluciju – žipon je pravljen od izglačanih tankih čeličnih obruča koji su bili spojeni trakama od tkanine. Čelični obruči su bili lakši od prućanih i bakarnih, bili su i dovoljno jaki da drže suknju u željenom obliku a istovremeno veoma elastični i savitljivi, tako da sedenje ili prolaženje kroz vrata nisu više bili problem jer je suknja uvek zadržavala i vraćala svoj pravi, željeni oblik. Ovakva krinolina bila je dočekana sa oduševljenjem – bila je lagana i zahtevala je samo jednu ili dve podsuknje preko, da se obruči ne bi ocrtavali na suknji.
Na svom vrhuncu krinolina je dostigla preko dva metra u prečniku (misli se na donji, poslednji obruč). Nošenje krinolina prihvaćeno je u svim klasama, a nosile su ih podjednako i žene i devojke, pa čak i devojčice u nesto kraćoj verziji (dužine do ispod kolena). Ipak, širinu krinoline određivao je društveni status, a one posebno glomazne čuvane su za specijalne prilike, poput balova.
Turnir
Posle 1865. godine krinolina počinje da menja oblik. Od oblika zvona, gde je volumen bio jednako raspoređen sa svih strana, počela se izdužavati ka nazad, tako da su suknje postajale sve ravnije napred a sve bujnije nazad. To će dovesti do pojave turnira (šlepa na suknji) i potpunog izbacivanja krinoline iz upotrebe nakon 1870.godine.
Iako su nestale iz svakodnevnog života pre 140 godina, krinoline i danas, za razliku od svih drugih suknji iz prošlih vekova, žive kroz venčanice i balske haljine baš zbog svoje intrigantnosti, lepote i ženstvenosti koje stvara kontrast uskog, u korset stegnutog struka i ogromne raskošne suknje.
Svoju reinkarnaciju doživele su i polovinom 20. veka u vidu širokih suknji do kolena koje su nošene sa uštirkanim žiponom, a koje nam i danas kreatori vraćaju u pojedinim sezonama u svojim kolekcijama.
Marko Obradović je student fakulteta za kulturu i medije. Voli da provodi vreme sa kvalitetnim i neobičnim ljudima,ali i sam sa svojim hobijima – ples, fitnes, psihologija, parapsihologija, geografija, hortikultura… Najvise prezire laž, licemerje i nepravdu. Samo kreativan dan je ostvaren dan- parola je kojom se vodi kroz život.
